### Godinama smo iznajmljivali isti apartman kako bismo bili sami, a onda sam jednog dana saznala čiji je zapravo bio…
Imala sam tada oko 23 godine. Još sam studirala i živela u velikom gradu, daleko od roditelja. Bila sam mlada, zaljubljena i verovala sam da sam konačno pronašla osobu sa kojom mogu da izgradim nešto ozbiljno. Upoznala sam jednog momka koji je bio nekoliko godina stariji od mene. Delovao je ozbiljno, zrelo i pažljivo. Nije bio kao ostali momci koje sam ranije upoznavala. Znao je da me sasluša, pamtio je sitnice koje mu pričam i uvek je pronalazio način da me nasmeje. Vrlo brzo smo ušli u vezu. Pošto nismo imali gde da budemo sami, svaki put kada bismo želeli da provedemo malo vremena zajedno, iznajmljivali smo apartman. Uvek isti. Isti ulaz, ista soba, isti nameštaj i isti miris koji sam već dobro poznavala. Dogovorili smo se da troškove delimo pola-pola. Meni to tada nije bilo nimalo čudno. Oboje smo studirali i radili koliko smo mogli, pa mi je bilo sasvim normalno da zajedno plaćamo ono što koristimo. Vremenom mi je taj apartman postao gotovo poznat kao sopstvena soba. Znala sam gde stoje čaše, gde je daljinski upravljač i koja vrata malo škripe kada se otvore. Ponekad bih se šalila da bismo mogli da dobijemo stalni popust koliko često dolazimo. On bi se samo nasmejao i rekao: „Važno je da nam je lepo. Nije bitno gde smo.“ Verovala sam mu. Prošlo je nekoliko meseci, a naša veza je postajala sve ozbiljnija. Upoznao me je sa nekim svojim prijateljima, pričao je o zajedničkoj budućnosti i čak spominjao da bi jednog dana trebalo da živimo zajedno. Nikada nisam imala razlog da posumnjam u njega. A onda se dogodilo nešto sasvim slučajno. Jednog dana sam ranije završila predavanja i odlučila da ga iznenadim. Dogovorili smo se da se vidimo u našem uobičajenom terminu, ali sam stigla skoro sat vremena ranije. Dok sam ulazila u zgradu, primetila sam stariju ženu koja je stajala pored ulaza i razgovarala sa domarom. Kada sam krenula prema stepenicama, zaustavila me je. „Izvinite, devojko, koga tražite?“ Objasnila sam joj da dolazim u apartman koji redovno iznajmljujem sa dečkom. Pogledala me je iznenađeno. „Aha, vi ste ta devojka koja stalno dolazi sa onim mladićem?“ Nasmejala sam se i potvrdila. Onda me je pitala nešto zbog čega mi se osmeh potpuno izgubio: „A znate li vi uopšte čiji je ovaj apartman?“ Odgovorila sam da ne znam, pretpostavljajući da pripada vlasniku koji ga izdaje turistima. Žena je nekoliko trenutaka ćutala, a zatim rekla: „Pa, ovo je stan njegove supruge. On ovde dolazi kada ona nije u gradu.“ Osetila sam kako mi se stomak steže. Pokušala sam da se nasmejem i rekla da je sigurno došlo do neke zabune. Ali žena je nastavila: „Devojko, ja ovde živim već petnaest godina. Taj čovek je oženjen. Njegova žena je često na poslovnim putovanjima, a on tada koristi stan. Mislila sam da vi to znate.“ U tom trenutku nisam znala šta da kažem. Setila sam se svih naših susreta, njegovih priča o poslu, obavezama i navodnom stanu u kojem živi sam. Odjednom je sve počelo da dobija sasvim drugačije značenje. Pozvala sam ga. Javio se veselim glasom i pitao gde sam. Rekla sam mu da sam ispred apartmana i da moramo odmah da razgovaramo. Nekoliko minuta kasnije pojavio se na vratima. Kada je video moje lice, osmeh mu je nestao. „Šta se dogodilo?“, pitao je. Pogledala sam ga pravo u oči. „Reci mi, čiji je ovo stan?“ Pokušao je da se našali, ali sam ga prekinula. „Nemoj da me lažeš. Znam da si oženjen.“ Dugo je ćutao. A onda je spustio glavu i priznao da je u braku već šest godina. Tvrdio je da sa suprugom odavno nema pravi odnos, da žive odvojeno i da je njihov brak samo formalnost. Pitala sam ga zašto mi to nikada nije rekao. Odgovorio je da se plašio da će me izgubiti. Tada sam shvatila da nisam bila u vezi sa čovekom kakvim se predstavljao. Bila sam deo njegovog života za koji njegova supruga nije znala, ili sam barem tako mislila. Uzela sam torbu i krenula prema izlazu. Pokušavao je da me zaustavi, govorio da me voli i obećavao da će sve rešiti. Ali više nisam želela da slušam. Pre nego što sam otišla, okrenula sam se i rekla: „Nije me najviše povredilo to što imaš ženu. Povredilo me je što si me mesecima gledao u oči i dozvolio mi da verujem da sam jedina.“ Tog dana sam završila vezu. Nekoliko dana kasnije dobila sam poruku sa nepoznatog broja. Bila je to njegova supruga. Napisala je da želi da razgovaramo i da joj je muž rekao kako sam ja sve znala. Odmah sam joj odgovorila da to nije istina i pristala da se nađemo. Kada smo se videle, donela sam joj sve poruke i fotografije koje sam imala. Ona ih je pažljivo pregledala, a zatim tiho rekla: „Hvala vam. Nisam znala da je otišao toliko daleko.“ Tada mi je priznala da već dugo sumnja da je muž vara, ali nikada nije mogla da pronađe dokaz. Ispostavilo se da apartman nije bio slučajno izabran. Bio je to njihov zajednički stan, a on ga je koristio upravo onda kada je njegova supruga bila odsutna. Još neko vreme smo razgovarale. Nisam želela da joj nanosim dodatnu bol, ali sam znala da ima pravo da zna istinu. Kada sam se vratila kući, dugo sam razmišljala o svemu. Mislila sam da sam upoznala ozbiljnog i pažljivog muškarca, a zapravo sam poznavala samo deo njegovog života koji je želeo da mi pokaže. Danas mi je jasno da nije najteže kada izgubiš nekoga u koga si se zaljubio. Najteže je kada shvatiš da osoba koju si voleo nikada nije bila iskrena prema tebi. A najčudnije od svega? Mesecima sam mislila da je taj apartman naše malo tajno mesto. A zapravo je od samog početka bio deo jedne mnogo veće laži.