Prije nekoliko dana moj bivši muž mi je greškom prebacio veliku količinu novca. Bilo je rano ujutro i još sam spavala. Kada sam se probudila, telefon je bio zatrpan propuštenim pozivima i porukama.
„Molim te, odmah mi vrati novac. Pogriješio sam račun“, pisao je.
Pogledala sam stanje i ostala bez riječi. Na računu je bila suma gotovo identična onoj koju mi je dugovao već nekoliko godina.
Nakon našeg razvoda ostao je bez posla. Tada sam mu, iako više nismo bili zajedno, posudila skoro svu svoju ušteđevinu. Govorio je da će mi vratiti čim stane na noge. Kasnije je pronašao dobar posao, kupio automobil i počeo putovati, ali za moj novac uvijek je imao isti odgovor:
„Nemam sada, vratiću ti.“
Zato sam mu tog jutra napisala:
„Neću ti vratiti novac. Smatram da si konačno vratio ono što mi duguješ.“
Telefon je odmah zazvonio.
Vikao je da nemam pravo da zadržim novac, da transfer nije bio namijenjen meni i da ću mu napraviti ogroman problem. Ja sam ostala pri svome.
A onda je izgovorio nešto zbog čega sam se sledila.
„To uopšte nije moj novac!“
Objasnio mi je da mu je prijatelj prethodnog dana prebacio novac kako bi on platio jedan poslovni račun. Prilikom slanja je iz liste prethodnih primalaca slučajno izabrao mene.
Nisam znala da li govori istinu ili samo pokušava da me uplaši.
Tražila sam dokaz.
Desetak minuta kasnije poslao mi je prepisku i potvrdu o uplati koju je prethodnog dana primio. Sve se poklapalo. Novac zaista nije pripadao njemu.
Tada sam mu rekla:
„U redu. Vratiću taj novac. Ali poslije ovoga više nećeš govoriti da nemaš od čega da mi vratiš moj dug.“
Nastala je tišina.
Sljedećeg dana našli smo se u banci. Vratila sam iznos koji mi nije pripadao, a on mi je pred službenikom uplatio prvi veliki dio starog duga i potpisao dogovor kada će vratiti ostatak.
Prije nego što smo se razišli, rekao mi je:
„Izvini. Mislio sam da ćeš vremenom jednostavno odustati.“
Samo sam ga pogledala i odgovorila:
„Od tebe jesam odustala. Od svog novca nisam.“
Prvi put nakon razvoda nisam osjećala ni bijes ni tugu. Samo olakšanje.