Odgovorim mu:
„Čula sam kako si se jutros vratio kući. Otvorio si vrata i hodao po donjem spratu.“
Nekoliko sekundi nije odgovarao.
Onda mi je napisao:
„Ja sam na poslu od sedam. Nisam se vraćao kući.“
Odjednom sam se potpuno razbudila.
Nazvala sam ga.
„Nemoj me zezati. Jasno sam čula vrata i korake.“
„Kunem ti se, nisam dolazio. Jesi li sama u kući?“
Srce mi je počelo lupati.
Tiho sam ustala i zaključala vrata spavaće sobe.
Muž mi je rekao da ostanem unutra dok se on ne vrati.
Dvadesetak minuta kasnije stigao je kući. Pregledali smo cijeli donji sprat, ali nikoga nije bilo.
Vrata i prozori bili su zatvoreni.
„Možda si sanjala“, rekao je.
Ali tada sam primijetila nešto na stolu u hodniku.
Ključevi od podruma nisu bili na svom mjestu.
Sišli smo dole.
Vrata podruma bila su otključana.
Unutra ništa nije izgledalo pomjereno, ali muž je primijetio tragove blata na podu.
Odmah smo pozvali policiju.
Policajci su pregledali kuću i dvorište, ali nisu pronašli nikoga.
Te večeri muž je postavio sigurnosnu kameru kod ulaznih vrata.
Narednih nekoliko dana ništa se nije dogodilo.
A onda, tačno sedam dana kasnije, ponovo sam se probudila oko 8:30.
Telefon mi je zazvonio.
Muž je zvao.
„Nemoj izlaziti iz sobe.“
„Zašto?“
Glas mu je drhtao.
„Upravo mi je stigla obavijest sa kamere.“
Poslao mi je snimak.
Na njemu se vidio muškarac kako ulazi u našu kuću.
Ali kada sam uvećala lice, zaledila sam se.
Poznavala sam ga.
Bio je to čovjek za kojeg sam vjerovala da više nikada neće kročiti u našu kuću.
A još gore — ključ kojim je otključao vrata mogao je dobiti samo od jedne osobe iz naše porodice…