Supruga je stala na vrata, pogledala mene pa sina i rekla:
„Šta vas dvojica gledate tako?“
Ustao sam i jedva izgovorio:
„Rekao mi je da si mu rekla da nisam njegov otac.“
Lice joj se potpuno promijenilo.
„Šta?! Nikada to nisam rekla!“
Pogledali smo sina. Spustio je glavu i počeo plakati.
„Sine, reci nam šta se dogodilo.“
Kroz suze je priznao da je čuo našu svađu prethodne večeri i uplašio se da ćemo se razvesti.
„Mislio sam da će tata otići ako mama ode, pa sam htio da ostane.“
Supruga je sjela pored njega i zagrlila ga.
„A torba kod vrata?“ pitao sam.
„Moja je. Spakovala sam stvari jer sam bila bijesna i htjela sam prespavati kod sestre. Ali nisam mogla otići a da ne razgovaramo.“
Odjednom mi je laknulo.
Prišao sam sinu.
„Bez obzira šta se dogodi između mene i mame, ja sam uvijek tvoj tata.“
Ali tada je supruga spustila pogled.
„Moram ti ipak nešto priznati.“
Ponovo mi se stegao stomak.
„Šta?“
Otišla je do ormara i izvadila staru kovertu.
„Ovo čuvam skoro deset godina.“
Unutra je bio dokument iz bolnice iz vremena kada se naš sin rodio.
„Zašto ovo nikada nisam vidio?“
Nije odgovorila.
Na dnu papira bilo je rukom napisano ime muškarca kojeg sam dobro poznavao.
„Ko je ovo?“
Supruga je počela plakati.
„Zato sam se sinoć zapravo posvađala s tobom. Taj čovjek me je juče pronašao poslije deset godina.“
„Kakve on veze ima s našim sinom?“
Tada je zazvonio telefon.
Na ekranu njenog telefona pojavilo se isto ime kao na dokumentu.
Pogledala me je i tiho rekla:
„Mislim da je vrijeme da ti ispričam šta se stvarno dogodilo prije nego što se naš sin rodio.“
U tom trenutku shvatio sam da dječakova izmišljena rečenica možda slučajno nije bila toliko daleko od tajne koju je njegova majka čuvala deset godina…