Radila sam kao dadilja za jedan veoma bogat bračni par skoro četiri godine. Čuvala sam njihovo dvoje djece kao da su moja. Ostajala sam do kasno, radila vikendom, a nekoliko puta sam čak putovala s njima kada nisu imali kome drugom da povjere djecu.
Plata je bila dobra, ali sam vremenom shvatila da više nemam svoj život. Kada sam im rekla da odlazim, bili su potpuno zatečeni.
„Ako je problem novac, udvostručićemo ti platu“, rekla mi je gazdarica.
Zahvalila sam im, ali sam odbila. Već sam pronašla drugi posao sa normalnim radnim vremenom i željela sam konačno malo vremena za sebe.
Rastali smo se sasvim korektno. Djeca su plakala, ja sam plakala zajedno s njima, a roditelji su mi se zahvalili za sve što sam učinila.
Zato sam se nekoliko dana kasnije iznenadila kada sam u poštanskom sandučetu pronašla preporučeno pismo od njih.
Otvorila sam kovertu očekujući zahvalnicu ili možda posljednju platu.
Unutra je bio račun na skoro 3.000 eura!
Pisalo je da traže da im nadoknadim troškove avionskih karata, hotela i hrane sa dva putovanja na koja sam išla s njima.
Nisam mogla vjerovati.
Odmah sam pozvala gazdaricu.
„Zašto bih ja plaćala putovanja na koja ste me vi vodili da bih čuvala vašu djecu?“
Nastala je tišina.
Onda mi je hladno odgovorila:
„Zato što više ne radiš kod nas. Mi smo mislili da ćeš ostati godinama.“
Tada sam prvi put shvatila koliko su drugačije gledali na mene. Ono što sam ja smatrala dijelom posla i njihovom obavezom, oni su sada pokušavali predstaviti kao nekakvu uslugu koju su mi činili.
Sačuvala sam poruke u kojima su me molili da idem na putovanja upravo zato da bih čuvala djecu, kao i raspored rada koji su mi slali.
Odgovorila sam im pisanim putem da dug ne priznajem i da za njega nikada nije postojao nikakav dogovor.
Nakon nekoliko dana stigla je nova poruka.
Ovoga puta ton je bio potpuno drugačiji.
„Zaboravi račun. Došlo je do nesporazuma.“
Nikakav nesporazum nije bio u pitanju. Samo su shvatili da imam dokaze.
Najviše me ipak pogodilo nešto drugo. Djevojčica koju sam čuvala četiri godine poslala mi je poruku sa majčinog telefona:
„Hoćeš li nekada doći da me vidiš?“
Tada sam zaplakala.
Novac i posao sam mogla ostaviti iza sebe, ali djeca nisu bila kriva ni za šta.