Mjesec kasnije saznao sam da je trudna.
Nazvala me kasno uveče. Čim sam čuo njen glas, znao sam da nešto nije u redu.
„Moramo razgovarati.“
Našli smo se sutradan u jednom kafiću daleko od našeg kraja. Sjela je preko puta mene, spustila pogled i rekla:
„Trudna sam.“
Osjetio sam kako mi se stomak okrenuo.
„Je li moguće da je moje?“
„Ne znam.“
Ta rečenica me potpuno slomila.
Rekla je da su ona i moj najbolji prijatelj pokušavali dobiti dijete već skoro dvije godine. Zbog toga nije mogla znati ko je otac.
„Moraš mu reći.“
„Ne mogu.“
„A šta ako je dijete moje?“
Počela je plakati.
„Zato ćemo uraditi test čim bude moguće.“
Naredni mjeseci bili su najgori u mom životu.
Gledao sam najboljeg prijatelja kako presretan priča o bebi. Kupovao je krevetić, birao ime, pokazivao mi slike sa pregleda.
A ja sam svaki put osjećao krivicu.
Kada se dječak rodio, prijatelj me pozvao među prvima.
„Postao sam tata!“
Čestitao sam mu, a onda otišao u kupatilo i povratio.
Prošlo je nekoliko nedjelja.
Ona me nazvala.
„Rezultati su stigli.“
Našli smo se.
Pružila mi je kovertu.
Nisam imao hrabrosti da je otvorim.
„Reci mi.“
Pogledala me pravo u oči.
„Nisi otac.“
Osjetio sam ogromno olakšanje.
Ali odmah zatim rekla je:
„Postoji problem.“
„Kakav problem?“
„Ni moj muž nije otac.“
Zanijemio sam.
„Kako je to moguće?“
„Ne znam.“
„Postoji li još neko?“
„Ne! Kunem ti se.“
Nisam joj vjerovao.
Posvađali smo se i otišao sam.
Nekoliko dana kasnije pozvala me ponovo.
Ovoga puta bila je potpuno slomljena.
„Moram ti pokazati nešto.“
Donijela je medicinsku dokumentaciju.
Njen muž je nekoliko godina ranije imao ozbiljan problem sa plodnošću. Prema nalazima, šansa da prirodnim putem dobije dijete bila je veoma mala.
„Zašto mi ovo pokazuješ?“
„Zato što je njegova majka znala.“
„Kakve veze njegova majka ima sa tim?“
„Mnogo veće nego što smo mislili.“
Svekrva joj je priznala da je, očajna zbog toga što možda nikada neće dobiti unuče, prije nekoliko godina pokušavala nagovoriti sina da ode u kliniku.
On je odbio.
Ali onda je rekla nešto potpuno neočekivano.
„Postoji sačuvan uzorak njegovog brata.“
Problem je bio što moj prijatelj nikada nije imao brata.
Barem je tako mislio.
Kada je suočio majku, priznala mu je da je prije njega rodila još jednog sina.
Dijete je dato na usvajanje.
„Zašto?“
„Bila je veoma mlada.“
Moj prijatelj me nazvao.
Nisam znao da njegova žena već sve priznaje.
„Moram nešto da ti kažem“, rekao je.
Pomislio sam da je saznao za nas.
Ali nije.
„Dijete možda nije moje.“
Glumio sam iznenađenje.
„Kako to misliš?“
„DNK test.“
„A čije je onda?“
„Ne znamo.“
Tada me pogledao pravo u oči.
„Moram te nešto pitati.“
Srce mi je stalo.
„Jesi li ti ikada bio sa mojom ženom?“
Nisam mogao više da lažem.
„Jesam.“
Ustao je.
Mislio sam da će me udariti.
Umjesto toga, samo je rekao:
„Koliko puta?“
„Jednom.“
„Jesi li se testirao?“
„Jesam.“
„I?“
„Nisam otac.“
Sjeo je.
Nekoliko minuta niko nije govorio.
„Izdao si me“, rekao je.
„Znam.“
„Nikada ti ovo neću zaboraviti.“
„Razumijem.“
Mislio sam da je naše prijateljstvo zauvijek završeno.
Ali onda je rekao:
„Sada mi pomozi da saznam čije je dijete.“
Počeli smo istraživati.
Njegova majka nam je dala ime porodice koja je prije više od trideset godina usvojila njenog prvog sina.
Pronašli smo ga.
Živio je u Njemačkoj.
Kada smo mu objasnili situaciju, pristao je na DNK test.
Rezultat je pokazao da je on zaista biološki brat mog prijatelja.
Ali nije bio otac djeteta.
Ponovo smo bili na početku.
Laboratorija je, međutim, pronašla nešto čudno.
Dječak je imao veoma blisko genetsko podudaranje sa porodicom mog prijatelja.
„Ako nisam ja, a nije ni moj brat, ko je?“ pitao je.
Tada je njegova majka počela plakati.
„Postoji još nešto što vam nisam rekla.“
„Šta sad?“
„Rodila sam blizance.“
Zaledili smo se.
„Kakve blizance?“
„Dvojicu dječaka. Obojicu sam dala na usvajanje.“
„Gdje je drugi?“
„Ne znam.“
Pronašli smo dokumentaciju iz porodilišta.
Drugi dječak je završio u drugoj porodici.
Kada smo vidjeli prezime porodice koja ga je usvojila, meni je telefon ispao iz ruke.
Bilo je to moje prezime.
„Šta ti je?“ pitao je prijatelj.
Nisam mogao da govorim.
Nazvao sam majku.
„Mama, jesam li ja usvojen?“
Dugo je ćutala.
„Ko ti je rekao?“
Sve mi se zavrtjelo.
„Jesam li?“
„Jesi.“
Prijatelj me gledao potpuno šokirano.
Ako je dokumentacija bila tačna, čovjek kojeg sam cijelog života smatrao najboljim prijateljem mogao je zapravo biti moj biološki brat.
Odmah smo uradili DNK test.
Rezultat je potvrdio.
Bili smo polubraća.
Ali to nije objasnilo dijete.
Jer moj test je već pokazao da nisam otac.
Tada je laboratorija ponovo pregledala rezultate.
Pozvao nas je doktor.
„Morate doći obojica.“
Kada smo stigli, stavio je nekoliko papira pred nas.
„Prvi test koji ste radili nije bio pogrešan. Vi zaista niste biološki otac dječaka.“
„Pa ko jeste?“
Doktor je pogledao mog prijatelja.
„Ni vi.“
„Onda ko?“
Doktor je izvadio rezultat žene.
„Problem je u tome što ste cijelo vrijeme pretpostavljali da je žena koja je rodila dijete njegova biološka majka.“
Niko nije razumio.
„Naravno da jeste“, rekao sam. „Ona ga je rodila.“
Doktor je odmahnuo glavom.
„Rodila ga jeste. Ali embrion koji je nosila genetski nije bio njen.“
Saznali smo da je nekoliko mjeseci prije one večeri prošla kroz postupak potpomognute oplodnje koji je svima prećutala jer je mislila da nije uspio.
Klinika je otvorila stare podatke.
Tada je uslijedio najveći šok.
Došlo je do zamjene dokumentacije.
Embrion nije bio njihov.
Pripadao je drugom paru.
„Kome?“ pitao je prijatelj.
Doktor je pročitao prezime.
Prijatelj je problijedio.
Poznavao je to prezime.
Bilo je prezime njegove rođene sestre za koju je saznao tek nekoliko godina ranije.
I tada smo shvatili da tajna nije počela one večeri kada sam ja izdao najboljeg prijatelja.
Počela je mnogo ranije.
A žena koju smo obojica optuživali da nešto krije konačno je priznala posljednju stvar:
„Znala sam da postoji mogućnost da dijete genetski nije moje. Ali sam ćutala jer sam se plašila da će mi ga uzeti. Ono što nisam znala jeste da su njegovi biološki roditelji cijelo vrijeme bili ljudi koje smo svi poznavali.“