Ne mešam se u tuđe živote, gledam svoja posla i trudim se da svakog pozdravim sa osmehom. Komšije? Poznajem ih površno, ništa više od „Dobar dan – Doviđenja“. Ali izgleda da je to nekima baš zasmetalo.
Jednog dana mi prijateljica, s kojom sam odrasla u istom kraju, kaže:
„Je l’ znaš šta tvoje komšije pričaju za tebe?“
Mislim da se šali. Kažem:
„Ma ajde, pusti tračeve.“
A ona, potpuno ozbiljna, nastavi:
„Pričaju da glumiš finu i poštenu, a da zapravo kriješ nešto veliko. Kažu da ti skoro svake sedmice kasno uveče dolazi isti čovjek i da ostaje satima.“
Zaledila sam se.
Nisam mogla da vjerujem šta slušam. Tačno je da mi je jedan muškarac često dolazio, ali niko od komšija nikada nije pitao ko je on.
„I šta još pričaju?“ upitala sam.
Prijateljica je spustila pogled.
„Jedna komšinica tvrdi da te vidjela kako mu daješ kovertu s novcem. Sad su svi ubijeđeni da između vas postoji nešto.“
Počela sam da se smijem. Nisam mogla da vjerujem koliko daleko ljudi mogu otići kada ne znaju istinu.
Čovjek koji mi je dolazio bio je moj rođeni brat. Godinama je živio u drugom gradu i rijetko je dolazio kući. Nekoliko mjeseci ranije izgubio je posao i našao se u velikim finansijskim problemima. Nije želio da naši roditelji saznaju, pa sam mu pomagala koliko sam mogla.
Koverta koju je komšinica vidjela bila je novac za njegovu kiriju.
Mislila sam da je tu priča završena.
Ali nekoliko dana kasnije neko mi je pokucao na vrata.
Kada sam otvorila, ispred mene su stajale dvije komšinice. Jedna od njih je bez pozdrava rekla:
„Vrijeme je da nam objasniš šta se ovdje događa.“
U tom trenutku iza mene se pojavio moj brat.
Pogledao ih je i mirno rekao:
„Ako vas već toliko zanima život moje sestre, mogli ste jednostavno pitati ko sam.“
Nikada neću zaboraviti njihove izraze lica.
Od tog dana više niko u komšiluku nije spominjao misterioznog muškarca ni kovertu s novcem.
A ja sam naučila jednu stvar: ljudi će ponekad izmisliti cijelu priču samo zato što nisu imali hrabrosti da postave jedno obično pitanje.