Kada sam videla oglas, mislila sam da je greška. Kuća velika, renovirana, a cena smešna. Agent mi je rekao da je vlasnik „u žurbi“ i da se takve prilike ne propuštaju.
Nisam puno razmišljala. Uzela sam kredit i potpisala ugovor. Bila sam presrećna. Prve dve noći bile su savršene. Tišina, mir, osećaj da sam napokon negde gde pripadam.
Treće noći probudilo me je tiho kucanje. Pogledala sam na sat – bilo je tačno 3:15. Kucanje je dolazilo iz hodnika. Ustala sam, upalila svetlo i otvorila vrata spavaće sobe. Nikoga nije bilo.
Pomislila sam da umišljam, ali sledeće noći ponovilo se u isto vreme. Ovoga puta začula sam i škripu poda, kao da neko polako hoda prema podrumu.
Ujutro sam nazvala agenta.
„Da li mi nešto niste rekli o ovoj kući?“
Nastala je neprijatna tišina.
„Zašto to pitate?“
Ispričala sam mu šta se događa. Samo je rekao da je kuća stara i da drvo „radi“. Nisam mu poverovala.
Istog dana otišla sam kod prve komšinice. Kada sam joj rekla gde živim, spustila je šolju na sto i nekoliko sekundi me samo gledala.
„Znači, ipak su je prodali…“
Pitala sam šta time želi da kaže.
Ispričala mi je da je prethodni vlasnik godinama živeo sam. Jednog dana iznenada je napustio kuću i nikada se više nije vratio. Nikome nije objasnio zašto.
Te večeri odlučila sam da ne spavam. Sedela sam u dnevnoj sobi i čekala.
U 3:15 ponovo se začulo kucanje.
Jednom.
Dvaput.
Triput.
Ali sada sam jasno videla odakle dolazi – iza velikog ormara u hodniku.
Odmakla sam ga i ugledala mala vrata koja su bila prefarbana istom bojom kao zid. Nisam ih ranije ni primetila.
Otključala sam ih starim ključem koji sam pronašla u kuhinji. Iza njih nije bila nikakva tajna soba, već usko stepenište koje je vodilo u mali podrum.
Na dnu sam pronašla kutije pune fotografija, pisama i dokumenata. Na vrhu jedne kutije stajala je koverta na kojoj je pisalo:
„ZA SLJEDEĆEG VLASNIKA.“
Ruke su mi se tresle dok sam je otvarala.
Unutra je bilo pismo prethodnog vlasnika. Objasnio je da je kuću napustio nakon što je otkrio ozbiljna oštećenja na starim cijevima i instalacijama u zidu. Noću, kada bi pritisak vode porastao, cijevi bi udarale o drvene grede i stvarale zvuk nalik kucanju i koracima.
Tada mi je sve postalo jasno.
Ali na kraju pisma bila je još jedna rečenica:
„Ako ti je agent rekao da sam kuću prodao jer sam bio u žurbi, slagao te je. Dao sam mu dokumentaciju o svim kvarovima i tražio da ih pokaže svakom kupcu.“
Sutradan sam sa pismom i dokumentima otišla pravo kod advokata.
Tek tada sam shvatila zašto je velika renovirana kuća koštala tako malo – i zašto je agent toliko žurio da potpišem ugovor.