NISAM ZNALA ZAŠTO SVE DOK JE NISAM JEDNOG DANA PITALA
Kada sam se udala, muž i ja smo prvih nekoliko mjeseci živjeli kod njegovih roditelja. Nisam imala posao, pa mi je bilo neprijatno što finansijski zavisim od muža.
Jednog jutra na kuhinjskom stolu pronašla sam 20 maraka. Pomislila sam da ih je muž zaboravio i ostavila ih tamo.
Sutradan – opet 20 maraka. To se ponavljalo skoro dvije sedmice.
Konačno sam pitala muža, ali me njegov odgovor iznenadio.
„Nisam ja. Mama ti ostavlja.“
Odmah sam otišla kod svekrve.
„Zašto mi svaki dan daješ novac? Ne želim da misliš da mi treba milostinja.“
Pogledala me je i rekla: „Sjedni, moram ti nešto ispričati.“
Iz ladice je izvadila staru fotografiju sebe kao mlade žene.
„Kada sam se ja udala, nisam imala ni dinara. Moja svekrva mi je svaki dan govorila da u njenoj kući ništa nije moje. Obećala sam sebi da moja snaja nikada neće osjetiti isto.“
Zastala je, a onda mi pružila kovertu.
„A tih 20 maraka nisu ni najvažnije. Ovo čuvam za tebe od dana kada si se udala za…“