Sagnula sam se da dohvatim olovku, kad sam ispod stola primijetila malu fasciklu. Na njoj je bilo ispisano moje ime.
Zbunila sam se.
Podigla sam olovku i pitala čovjeka:
„Izvinite, je li ovo moje?“
Čim je ugledao fasciklu, osmijeh mu je nestao.
Uzeo ju je i rekao da je došlo do greške, ali već sam vidjela prvu stranicu. Na njoj je bio moj CV, fotografija i nekoliko rukom napisanih bilješki.
Najviše me šokirala jedna rečenica:
„Primiti je bez obzira na rezultat razgovora.“
Pitala sam ko je to napisao.
Čovjek je nekoliko trenutaka ćutao, a onda rekao:
„Pretpostavljam da vam prijateljica nije sve objasnila.“
Srce mi je počelo lupati.
Ispostavilo se da me nisu slučajno primili na razgovor. Neko je dan ranije zvao direktora i insistirao da mi pruže priliku.
„Ko?“ pitala sam.
Čovjek mi je pružio vizitkartu sa imenom osobe koja je zvala.
Kada sam je pročitala, potpuno sam se zaledila.
Bio je to moj otac.
Problem je bio samo jedan – otac mi je preminuo prije osam godina.
Odmah sam nazvala majku.
Kada sam joj pročitala ime sa vizitkarte, sa druge strane nastala je tišina.
„Mama, šta se događa?“
Počela je plakati.
„Postoji nešto što ti nikada nisam rekla o čovjeku kojeg si cijelog života zvala ocem.“
A onda mi je otkrila zašto se njegovo ime poslije osam godina pojavilo baš u toj državnoj institucuciji…