Ušao sam u stan očekujući da ću je zateći ljutu, uplakanu ili da će me odmah napasti pitanjima. Bio sam spreman da poslije nekoliko minuta priznam da je sve bila glupa šala i pokažem joj kako sam napravio fotografije.
Ali stan je bio potpuno tih.
„Ljubavi?“ pozvao sam.
Niko nije odgovorio.
Na stolu u dnevnoj sobi stajale su fotografije koje sam namjerno ostavio. Pored njih je bila njena burma i kratka poruka:
„Sve sam shvatila. Nemoj me tražiti.“
U tom trenutku mi više ništa nije bilo smiješno.
Odmah sam je pozvao. Telefon ugašen.
Pozvao sam njenu najbolju prijateljicu, upravo onu sa kojom sam napravio lažne fotografije.
„Je li kod tebe?“
„Nije. Šta se dogodilo?“
Kada sam joj objasnio, počela je vikati:
„Jesi li ti normalan?! Rekla sam ti da je ovo bolesna šala!“
„Gdje bi mogla otići?“
„Ne znam. Ali nađi je i reci joj istinu.“
Provjerio sam ormar. Nedostajao je kofer i nekoliko stvari.
Tada sam primijetio da nema ni njenog pasoša.
Počela me hvatati panika.
Pozvao sam njenu sestru.
„Nije kod mene“, rekla je. „Ali jutros me pitala kada ide prvi autobus za Zagreb.“
Sjeo sam u automobil i krenuo prema autobuskoj stanici.
Vozio sam kao lud.
Stigao sam nekoliko minuta prije polaska autobusa.
Ugledao sam je kako stoji pored kofera.
Potrčao sam prema njoj.
„Čekaj! Sve je bila šala!“
Okrenula se.
Nikada neću zaboraviti njen pogled.
„Šala?“
„Nisam te prevario. Fotografije su lažne. Ja sam ih napravio.“
Izvadio sam telefon i pokazao joj originalne fotografije.
„Vidiš? Sve sam montirao.“
Mislio sam da će osjetiti olakšanje.
Umjesto toga, počela je plakati.
„Ti si stvarno bolestan.“
„Znam da sam pretjerao.“
„Danima si gledao kako se raspadam i uživao u tome.“
„Nisam uživao. Htio sam samo da vidim kako ćeš reagovati.“
„Zašto?“
Nisam imao odgovor koji bi zvučao normalno.
„Ne znam.“
Uzela je kofer.
„Pomjeri se.“
„Molim te, nemoj otići zbog jedne glupe šale.“
Tada je iz torbe izvadila telefon.
„Ne odlazim zbog fotografija.“
„Nego zbog čega?“
Otvorila je poruke i pokazala mi prepisku sa nepoznatim brojem.
Isti broj sa kojeg sam sebi slao poruke kako bih je uvjerio da imam ljubavnicu.
Ali posljednje poruke nisam poslao ja.
„Ko je ovo?“ pitao sam.
„To bih ja tebe trebala pitati.“
Na ekranu je pisalo:
„Fotografije koje si pronašla jesu lažne. Ali pitaj muža za hotel Panorama i sobu 214.“
Zaledio sam se.
Supruga je odmah primijetila moju reakciju.
„Znači znaš o čemu govori.“
„Nije ono što misliš.“
Nasmijala se kroz suze.
„Naravno da nije.“
Hotel Panorama nije imao nikakve veze sa prevarom.
Ali bio je mjesto o kojem joj nikada nisam pričao.
Prije tri godine tamo sam se sastao sa advokatom zbog stvari koju sam krio od cijele porodice.
„Mogu objasniti.“
„Onda objasni.“
Pogledao sam poruku ponovo.
Postojao je samo jedan čovjek koji je znao za sobu 214.
Moj stariji brat.
Ali on je poginuo prije dvije godine.
„Ko ti je poslao ovo?“
„Ne znam.“
U tom trenutku stigla je nova poruka.
Oboje smo gledali ekran.
„Ako ti muž kaže da njegov brat nije živ, neka ti pokaže umrlicu.“
Supruga me pogledala.
„Šta ovo znači?“
Nisam odgovorio.
Nikada nisam vidio bratovu umrlicu.
Porodica mi je rekla da je stradao u inostranstvu i da je tamo sahranjen.
Iznenada mi je zazvonio telefon.
Isti nepoznati broj.
Javio sam se.
„Halo?“
Sa druge strane nekoliko sekundi se čulo samo disanje.
A onda glas koji nisam čuo dvije godine:
„Brate, dosta je bilo šala. Vrijeme je da ti neko objasni zašto su ti roditelji rekli da sam mrtav.“
Telefon mi je skoro ispao iz ruke.
Supruga je šapatom pitala:
„Ko je to?“
Pogledao sam je potpuno blijed.
„Moj brat.“