Vraćao sam se kući i na zadnjem sedištu taksija našao skup telefon. Vozač ništa nije primetio. Uzeo sam ga, misleći da je moj srećan dan. Ali kada sam ga uključio, na zaključanom ekranu stajala je poruka:
„Ako nađeš ovaj telefon, molim te javi. U njemu su poslednje fotografije mog sina.“
Odjednom mi više nije izgledao kao skup telefon, već kao nešto što nekome vredi mnogo više od novca.
Ispod poruke bio je broj koji treba pozvati. Pozvao sam sa svog telefona. Posle nekoliko sekundi javila se žena. Čim sam rekao da sam pronašao telefon, počela je da plače.
Dogovorili smo se da se nađemo ispred jedne prodavnice. Kada je stigla, u rukama je držala malu kesu i jedva je uspevala da govori.
„Ne znam kako da vam zahvalim“, rekla je.
Pružio sam joj telefon, a onda mi je objasnila zašto joj toliko znači.
Njen sin je nekoliko meseci ranije iznenada preminuo. Na telefonu su ostale njegove fotografije, snimci i glasovne poruke koje nije uspela da prebaci na drugo mesto. Tog dana je telefon ponela u servis kako bi joj sačuvali sve uspomene, ali ga je zaboravila u taksiju.
Otključala je ekran i pokazala mi fotografiju nasmejanog mladića.
„Ovo je poslednja slika koju imam s njim“, rekla je.
Tada me je bilo sramota što sam samo nekoliko sati ranije razmišljao da telefon zadržim.
Pokušala je da mi pruži novac iz kese kao nagradu, ali nisam mogao da ga uzmem.
Rekao sam joj samo: „Sačuvajte to. Meni je dovoljno što je telefon ponovo kod vas.“
Zagrlila me je i otišla.
Dok sam se vraćao kući, shvatio sam nešto što nisam zaboravio: nekome je predmet samo nekoliko stotina evra, a nekome čitav život uspomena koje više nikada ne može da napravi.