Istog dana sam otišla i kupila sebi novi telefon koji sam mjesecima gledala.
Nisam bila trudna.
Sve sam izmislila samo da vidim kako će reagovati kada pomisli da mora preuzeti odgovornost.
Znam da nije bilo pošteno, ali njegov odgovor mi je rekao sve što sam željela znati.
Nije me pitao kako sam, nisam li uplašena, niti šta ja želim. Samo je napisao:
„Riješi to što prije.“
Nekoliko dana kasnije ponovo mi se javio.
„Je li gotovo?“
Odgovorila sam kratko:
„Jeste.“
Mislila sam da je tu kraj.
Ali onda je tražio da mu pošaljem potvrdu iz klinike.
„Zašto ti treba potvrda?“
„Samo želim biti siguran.“
Tu sam shvatila da sam pretjerala i odlučila priznati istinu.
Dogovorili smo kafu.
Sjela sam preko puta njega i rekla:
„Nikada nisam bila trudna.“
Nekoliko sekundi samo me gledao.
„Molim?“
„Slagala sam.“
Očekivala sam da će vikati zbog novca.
Ali on se samo nasmijao.
„Znao sam.“
„Kako si znao?“
Izvadio je telefon i pokazao mi poruku.
Bila je od moje najbolje prijateljice.
Poslala mu ju je istog dana kada sam mu rekla da sam trudna.
U poruci je pisalo:
„Nemoj joj reći da sam ti javila, ali testira te. Nije trudna.“
Zaledila sam se.
„Zašto si mi onda dao 200 eura?“
„Jer sam i ja želio da vidim šta ćeš ti uraditi.“
„Znači oboje smo lagali jedno drugo?“
Klimnuo je.
A onda je dodao:
„Samo što tih 200 eura nisu bili moj pravi test.“
Iz džepa je izvadio malu kovertu.
„Ovo jeste.“
Otvorila sam je i unutra pronašla fotografiju zbog koje mi je osmijeh odmah nestao.
Na fotografiji smo bile moja najbolja prijateljica i ja.
A na poleđini je bio datum i jedna rečenica:
„Pitaj je šta se stvarno dogodilo te večeri.“
Tada sam shvatila da priča više uopšte nije bila o izmišljenoj trudnoći ni o 200 eura…