„Jadna ona. Moj sin radi daleko, a ona ovdje sve sama. Nikad se ne žali, a znam da joj nije lako.“
Zastala sam iza ograde.
Očekivala sam nešto sasvim drugo.
Svekrva je nastavila:
„Znaš, ljudi pričaju svašta o snahama i svekrvama. Ja za svoju nemam jednu ružnu riječ. Čuva mi unuče, vodi kuću i još uvijek nađe vremena da pita treba li meni nešto.“
Komšinica joj je rekla:
„Baš je voliš.“
A ona je odgovorila:
„Volim je kao svoje dijete. Samo joj to ne govorim često da ne pomisli da sam postala previše sentimentalna.“
Oči su mi se napunile suzama.
Tiho sam se udaljila da ne shvati da sam čula razgovor.
Te večeri došla je kod mene kao i obično.
Skuhala sam kafu i stavila dvije šolje na sto.
„Šta ti je?“ pitala me. „Nešto si mi čudna.“
Nisam mogla izdržati.
Zagrlila sam je.
„Hvala ti za sve.“
Zbunila se.
„Šta ti bi odjednom?“
Nasmijala sam se kroz suze.
„Ništa. Samo sam shvatila koliko sam srećna što te imam.“
Nikada joj nisam rekla da sam čula razgovor preko ograde.
Godinama kasnije, kada se muž vratio iz inostranstva, preselili smo se u drugi grad.
Najviše mi je nedostajala upravo ona.
Danas je starija i treba joj više pomoći nego meni nekada.
Zato je obilazim koliko god mogu.
Jednom mi je rekla:
„Snaho, ne moraš toliko oko mene.“
Odgovorila sam joj istim riječima koje je ona nekada rekla za mene:
„Nisi ti meni samo svekrva. Ti si moja porodica.“
Ponekad tek kada slučajno čujemo šta neko govori o nama kada nismo tu, saznamo koliko nas zaista voli.