Njegov otac ga je udarao.
U prvi mah nisam mogao da vjerujem šta gledam. Momak je ležao na podu, štitio glavu rukama, a čovjek koji ga godinama nije priznavao stajao je iznad njega i vikao.
„Dosta!“ povikao sam i odmah stao između njih.
Njegov otac me pogledao bijesno.
„Ne miješaj se, nije ti sin!“
Ta rečenica me je pogodila pravo u srce.
„Možda nisam njegov biološki otac, ali u ovoj kući ga više nećeš ni dotaći.“
Momak je ustao. Usna mu je bila raskrvavljena, a ruke su mu se tresle.
Njegov otac je izašao zalupivši vratima.
Žena je dotrčala nekoliko minuta kasnije i čim je vidjela sina, počela je plakati.
„Rekla sam ti da ga ne puštaš unutra.“
Nisam znao šta da kažem.
Te večeri momak je prvi put sjeo pored mene i ispričao mi cijelu priču.
Njegov otac ga godinama nije želio priznati. Povremeno bi se pojavio, obećavao da će se promijeniti, a onda ponovo nestajao.
„Zašto si ga danas pustio unutra?“ pitao sam.
„Rekao je da želi razgovarati.“
Spustio je pogled.
„Samo sam htio jednom da čujem da me smatra svojim sinom.“
Stavio sam mu ruku na rame.
„Ne moraš moliti nikoga da te voli.“
Tada me pogledao i rekao nešto što nikada neću zaboraviti:
„Znaš, ti si mi za godinu dana bio više otac nego on za osamnaest.“
Jedva sam zadržao suze.
Mislio sam da je tu priča završena.
Ali nekoliko dana kasnije stiglo je preporučeno pismo.
Bilo je adresirano na njega.
Pošiljalac — njegov biološki otac.
Momak nije želio ni da ga otvori.
„Baci ga.“
Nešto mi nije dalo mira.
„Možda bi ipak trebalo da vidiš šta piše.“
Otvorio je kovertu.
Unutra nije bilo izvinjenje.
Bio je rezultat jednog starog testa.
Momak je pročitao nekoliko redova, zatim pogledao majku.
„Mama… šta je ovo?“
Žena je problijedjela.
Na dokumentu je pisalo nešto zbog čega smo shvatili da čovjek koji ga osamnaest godina nije želio priznati možda uopšte nije bio njegov biološki otac.
A njegova majka je, izgleda, cijelo vrijeme znala ko jeste…