MRZIO SAM ZAGREB SVE DOK U NJEMU NISAM UPOZNAO NJU – A ONDA NAM JE JEDNA DIJAGNOZA PROMIJENILA ŽIVOT
Svaki put kada bih došao kod nje, trudila se da se ponaša kao da je sve normalno.
Ali vidio sam da je strah.
Jedne večeri sjedili smo zajedno i rekla mi je:
„Nemoj više toliko često dolaziti iz Švicarske.“
„Zašto?“
„Trošiš novac, uzimaš slobodne dane, a ne znamo koliko će ovo trajati.“
Uhvatila sam je za ruku.
„Dolazit ću dok god treba.“
Počela je plakati.
Liječenje je bilo teško.
Smršala je, izgubila kosu, ali nikada osmijeh.
Prošli su mjeseci.
Jednog dana nazvala me njena majka.
„Moraš odmah doći u Zagreb.“
„Šta se dogodilo?“
Nije htjela reći preko telefona.
Sjeo sam u auto i vozio bez prestanka.
Kada sam stigao u bolnicu, njena majka me dočekala ispred sobe.
Plakala je.
„Kasnim li?“
Odmahnula je glavom.
„Ne. Ali želi razgovarati s tobom nasamo.“
Ušao sam.
Bila je slaba, ali se nasmijala kada me ugledala.
„Došao si.“
„Naravno da sam došao.“
Iz ladice je izvadila malu kutiju.
„Ovo sam čuvala za tebe.“
Otvorio sam je.
Unutra je bio ključ.
„Od čega je ovo?“
„Od mog stana.“
„Zašto mi daješ ključ?“
Pogledala me i rekla:
„Ako se meni nešto dogodi, obećaj da ćeš otići tamo i otvoriti ladicu u mom radnom stolu.“
Nisam želio ni da slušam takve riječi.
Ali obećao sam.
Nekoliko nedjelja kasnije nazvala me njena majka.
Ovoga puta nisam stigao na vrijeme.
Nakon sahrane otišao sam u njen stan.
Otključao sam ladicu.
Unutra je bila koverta sa mojim imenom.
Otvorio sam je.
Prva rečenica glasila je:
„Ako ovo čitaš, postoji nešto što ti nikada nisam imala hrabrosti reći dok sam bila živa.“