…poruka od nje.
„Nedostaješ mi. Kada ćemo se opet vidjeti?“
Kao da me neko polio ledenom vodom. Pogledala sam muža. Vidjela sam da je i on pročitao poruku i odmah je zgrabio telefon.
„Nije to što misliš.“
„Daj mi telefon.“
Počeo je objašnjavati da mu ona navodno piše sama, da joj ne odgovara i da pokušava prekinuti svaki kontakt.
„Ako je tako, pokaži mi poruke.“
Nije htio.
Tada sam znala dovoljno.
Uzela sam jastuk i otišla u drugu sobu. Ujutro sam mu rekla da ima posljednju priliku da mi pokaže cijeli razgovor.
Na kraju je pristao.
Poruke su pokazale da se veza nije završila kada mi je rekao. Nastavili su da se čuju, a nekoliko puta su se i vidjeli.
„Ali nisam znao kako da prekinem“, pravdao se.
Samo sam ga gledala.
„Dao si mi mjesec dana da vjerujem da spašavamo brak, a zapravo si samo naučio bolje da kriješ.“
Tada više nisam imala dilemu.
Spakovala sam njegove stvari i rekla mu da ode.
Molio je, obećavao, plakao i ponavljao da voli mene i naše dijete.
Ali nešto se u meni ugasilo.
Nisam ga izbacila zato što je jedna poruka stigla na Viber.
Izbacila sam ga zato što je ta poruka dokazala da je sve ono što mi je govorio prethodnih sedmica bila laž.
Naredni mjeseci bili su teški. Najviše zbog djeteta i deset godina zajedničkog života.
Ali prvi put nakon dugo vremena nisam se budila pitajući se kome piše i gdje je bio.
Godinu dana kasnije shvatila sam da sam donijela pravu odluku.
Prevaru sam možda mogla pokušati oprostiti. Ali nisam mogla oprostiti to što je dobio drugu šansu i iskoristio je samo da me ponovo slaže.