Ako bi odbila, odmah bih pozvao konobara i rekao:
„Molim vas, odvojeni računi.“
Mislio sam da je to potpuno pošteno. Ako ona ne želi ništa sa mnom, zašto bih ja plaćao njenu večeru?
Godinama sam tako radio i prijateljima se hvalio da nikada ne „bacam novac uzalud“.
A onda sam upoznao Anu.
Odveo sam je u jedan od najboljih restorana u gradu. Veče je bilo savršeno. Smijala se, pričala, djelovala potpuno zainteresovano.
Na kraju sam izgovorio svoju standardnu rečenicu:
„Šta kažeš da nastavimo veče kod mene?“
Nasmiješila se i rekla:
„Ne večeras.“
Odmah sam pozvao konobara.
„Odvojeni računi.“
Ana me je samo pogledala.
Nije se naljutila. Nije rekla ni riječ. Platila je svoj dio, zahvalila se na večeri i otišla.
Bio sam ubijeđen da je više nikada neću vidjeti.
Sutradan me je nazvao šef.
„Dođi odmah u kancelariju.“
Kada sam ušao, Ana je sjedila preko puta njegovog stola.
Zaledio sam se.
„Vi se poznajete?“ pitao sam.
Šef se nasmijao.
„I te kako.“
Ispostavilo se da je Ana bila nova poslovna partnerka firme i da je prethodne večeri slučajno izašla sa mnom, ne znajući gdje radim.
Mislio sam da će mi napraviti problem.
Ali ona je samo rekla:
„Ne zanima me šta radi privatno. Samo sam sinoć naučila nešto o njegovom karakteru.“
Bilo me je sramota.
Nekoliko dana kasnije dobio sam poruku od nje:
„Dužna sam ti jedno objašnjenje. Nisam te odbila zato što mi se nisi dopao.“
Pročitao sam nastavak poruke i ostao bez riječi.
Razlog zbog kojeg nije htjela da ode sa mnom te večeri bio je potpuno drugačiji.
A kada sam saznao šta je planirala da mi kaže na našem drugom sastanku, prvi put sam shvatio koliko me je moja „pametna taktika“ zapravo koštala…