Kada je moj sin otišao u Nemačku, plakali smo i žena i ja. Govorio je da ide samo na dve ili tri godine, da zaradi nešto novca, napravi kuću i vrati se.
Te dve godine pretvorile su se u deset. Pre nekoliko meseci nazvao me je i rekao:
„Tata, vraćam se.“
Pomislio sam da se šali. Pitao sam ga šta se dogodilo. A onda je usledio šok. Samo je rekao:
„Tata, nisam uspeo onako kako sam vam pričao.“
Zastao je nekoliko sekundi, a ja sam osetio kako mi srce sve jače lupa. Rekao mi je da je godinama radio od jutra do mraka, menjao poslove i stanove i stalno verovao da će sledeća godina biti bolja. Ali što je više zarađivao, sve je manje imao vremena za život.
„Imam novac, tata, ali nemam ono zbog čega sam otišao“, rekao je.
Nisam odmah razumeo. Onda je dodao da je shvatio koliko je porodičnih ručkova propustio, koliko rođendana i praznika nije proveo sa nama i koliko smo žena i ja ostarili dok je on stalno govorio: „Doći ću sledeće godine.“
Tri nedelje kasnije automobil se zaustavio ispred naše kapije. Žena je prva istrčala iz kuće. Sin je izašao, spustio kofere na zemlju i zagrlio nas kao da nas nije video čitav život.
A onda je otvorio gepek i izvadio malu torbu.
„Ovo je sve što sam doneo“, rekao je.
Pogledao sam ga i odgovorio:
„Sine, vratio si nam sebe. Više nam ništa ne treba.“
Tog dana prvi put posle deset godina ponovo smo sedeli za istim stolom. Nismo imali veliku novu kuću koju je nekada obećavao, ali smo imali nešto što se novcem nikada nije moglo kupiti — ponovo smo bili porodica.