Uhvatio sam je za ruku i kroz smijeh rekao:
„Dobro, priznajem, odlična gluma. Ko vas je poslao? Marko ili Nikola?“
Policajka me je pogledala kao da nisam normalan.
„Gospodine, pustite mi ruku.“
Tek tada sam primijetio da se uopšte ne smije.
Pustio sam je i napravio korak unazad.
„Čekajte… vi ste stvarno policajka?“
„Jesam. I došla sam zbog prijave za narušavanje javnog reda i mira.“
U tom trenutku sam poželio da propadnem u zemlju.
Odmah sam ugasio muziku i počeo da se izvinjavam.
„Stvarno sam mislio da su vas prijatelji poslali. Danas mi je rođendan i rekli su da spremaju neko iznenađenje.“
Pogledala je ukrase i tortu na stolu.
„Dobro. Ali sljedeći put prvo pitajte prije nego što nekoga hvatate za ruku.“
„Obećavam.“
Već je krenula prema vratima kada se začulo zvono.
Otvorio sam.
Ispred je stajalo desetak mojih prijatelja sa tortom, balonima i poklonima.
Čim su ugledali policajku, svi su zaćutali.
A onda je moj najbolji prijatelj prasnuo u smijeh.
„Nemoj mi reći da si mislio da je ONA naše iznenađenje!“
Policajka je odmahnula glavom i nasmijala se.
Mislio sam da je neprijatnost završena.
Ali tada je jedan prijatelj pogledao policajku i potpuno se uozbiljio.
„Čekaj… ti si Ana?“
Ona se okrenula.
„Marko?“
Svi smo ih gledali.
„Vi se poznajete?“ pitao sam.
Marko je spustio tortu na sto.
„Poznajemo se. I upravo zbog nje sam ti večeras pripremio iznenađenje.“
„Kakvo iznenađenje?“
Iz džepa je izvadio malu kovertu i pružio mi je.
Na njoj je bilo moje ime.
Kada sam je otvorio, prestao sam da se smijem.
Jer ono što je bilo unutra nije imalo nikakve veze sa rođendanskom šalom — a policajka je očigledno već znala o čemu se radi…