Kada sam ušao u spavaću sobu, zatekao sam je kako sjedi na podu pored kreveta i drži telefon u rukama.
Plakala je.
„Izvini“, rekao sam. „Pretjerao sam.“
Nije odgovorila. Samo mi je pružila telefon.
Na ekranu je bio otvoren razgovor sa njenim ocem.
Tek tada sam vidio da gotovo svaki njihov razgovor počinje istim riječima:
„Tata, jesi li danas dobro?“
Pogledao sam je zbunjeno.
„Šta se dešava?“
Duboko je udahnula.
„Nisam ti rekla jer nisam željela da se brineš.“
Tada mi je priznala da njen otac već mjesecima ima ozbiljne probleme i da živi potpuno sam. Zvala ga je nekoliko puta dnevno samo da provjeri da li je dobro, da li je jeo i da li mu nešto treba.
Osjetio sam se užasno zbog svega što sam joj rekao.
„Zašto mi nisi rekla?“
„Tata me je molio. Nije želio da ga iko sažalijeva.“
Sjeo sam pored nje i zagrlio je.
Sutradan smo odlučili da ga posjetimo.
Kada smo stigli, otvorio nam je vrata nasmijan kao da je sve u redu.
Ali odmah sam primijetio koliko se promijenio.
Dok je moja žena pravila kafu, njen otac me je pozvao u drugu sobu.
„Moram nešto da ti dam.“
Iz ladice je izvadio malu kovertu.
„Nemoj još govoriti mojoj kćerki.“
„Šta je ovo?“
Pogledao me ozbiljno.
„Ako mi se nešto dogodi, želim da joj ti ovo predaš.“
Nisam želio ni da je uzmem, ali je insistirao.
Kada smo se vratili kući, kovertu sam sakrio u ladicu.
Nekoliko sedmica kasnije zazvonio je telefon usred noći.
Moja žena se javila.
Poslije nekoliko sekundi telefon joj je ispao iz ruke.
Pogledala me i samo rekla:
„Tata…“
Tada sam se sjetio koverte.
Otvorili smo je zajedno.
Unutra nije bilo novca.
Nije bilo testamenta.
Bila je fotografija moje žene kao bebe i jedno pismo.
Pročitala je prvu rečenicu i potpuno problijedila:
„Dušo, prije nego što odem, moraš saznati zašto sam te svih ovih godina zvao svojom kćerkom, iako sam znao istinu…“