Kada je konobar donio račun, izvadio sam novčanik i krenuo da platim.
Ali djevojka me je zaustavila.
„Čekaj. Mislim da bi trebalo da podijelimo račun.“
Iznenadio sam se, ali sam se nasmijao.
„Nema potrebe, ja sam te pozvao.“
Pogledala me ozbiljno.
„Nisi ti mene pozvao. Naša zajednička prijateljica nam je dogovorila sastanak.“
Nisam znao šta da kažem.
„Dobro, onda ćemo pola-pola.“
Pomislio sam da je priča završena.
Ali kada je konobar donio terminal, djevojka je pogledala račun i odjednom se namrštila.
„Ovo nije naš račun.“
Konobar je provjerio broj stola.
„Jeste, gospodine. Sve je sa vašeg stola.“
Na računu je bila boca vina koju smo popili, večera… ali i još nekoliko skupih pića koja nikada nismo naručili.
„Ovo nije naše“, rekao sam.
Konobar je pozvao menadžera.
Nekoliko minuta kasnije došao je i pogledao račun.
„Izvinjavamo se. Izgleda da je došlo do greške.“
Već sam pomislio da je sve riješeno kada je djevojka pokazala prema šanku.
„Čekaj… poznajem onog čovjeka.“
Za šankom je sjedio muškarac koji nas je cijelo veče povremeno gledao.
Čim je vidio da pokazujemo prema njemu, ustao je i krenuo prema izlazu.
Djevojka je problijedila.
„To je moj bivši.“
„Kakve on veze ima s računom?“
Nije stigla odgovoriti.
Menadžer se vratio i rekao:
„Sada znamo šta se dogodilo. Taj gospodin je nekoliko puta naručivao piće i rekao konobaru da ga stavi na vaš sto.“
Pogledao sam djevojku.
„Zašto bi to uradio?“
Spustila je pogled.
„Zato što ne može prihvatiti da više nismo zajedno.“
Ali tada je menadžer dodao nešto mnogo čudnije:
„To nije sve. Taj čovjek je došao ovdje skoro sat vremena prije vas i tražio baš ovaj sto.“
Djevojka me je pogledala potpuno zbunjeno.
„Ali niko osim naše prijateljice nije znao gdje ćemo večeras biti.“
U tom trenutku oboje smo shvatili da naš prvi sastanak možda uopšte nije bio slučajno organizovan…