Danas me moj najbolji prijatelj pozvao na večeru kod njega kući. Nije bilo ništa neobično – znamo se od detinjstva, njegova žena je bila na putu, a dogovorili smo se da gledamo utakmicu, popijemo po pivo i ispričamo se kao nekad.
Posle večere smo seli u dnevnu sobu. Pričali smo o poslu, porodici i nekim starim dogodovštinama iz mladosti. Sve je izgledalo kao sasvim obično veče.
U jednom trenutku otišao sam do toaleta. Dok sam prao ruke, pored lavaboa, na maloj staklenoj polici, ugledao sam nešto što me je zalepilo za mesto.
Bio je to stari ručni sat.
Na prvi pogled ništa posebno, ali taj sat sam odmah prepoznao. Pripadao je mom pokojnom ocu. Na poleđini je čak bila mala ogrebotina koju sam napravio kao dete dok sam se igrao njime.
Nisam mogao da razumem šta radi u kući mog prijatelja.
Uzeo sam sat i vratio se u dnevnu sobu.
„Odakle ti ovo?“ pitao sam ga.
Čim ga je ugledao u mojoj ruci, lice mu se promenilo. Spustio je čašu i nekoliko sekundi samo ćutao.
„Mislio sam da nikada nećeš saznati“, rekao je.
Srce mi je počelo lupati.
Tada mi je priznao da je nekoliko dana pre smrti moj otac došao kod njega. Bio je bolestan i znao je da možda nema mnogo vremena. Dao mu je sat i zamolio ga da ga sačuva dok ne dođe pravi trenutak da mi ga preda.
„Zašto ga nisi odmah dao meni?“ pitao sam.
Prijatelj je ustao, otišao do ormara i izvadio malu kovertu.
Na njoj je bilo napisano moje ime.
„Zato što mi je tvoj otac rekao da ti ovo dam tek kada budeš spreman da mu oprostiš.“
Nisam znao o čemu govori.
Otvorio sam kovertu. Unutra je bilo pismo napisano očevim rukopisom.
Otac mi je priznao da se godinama kajao zbog naših posljednjih svađa i zbog toga što mi nikada nije rekao koliko je ponosan na mene. Napisao je da je sat dobio od svog oca i da želi da jednog dana pripadne meni, a poslije mene mom sinu.
Na kraju pisma stajala je samo jedna rečenica:
„Sine, neke stvari vrijede tek kada shvatimo da vrijeme ne možemo vratiti.“
Sjeo sam i dugo nisam mogao ništa da kažem.
Godinama sam mislio da je otac otišao sa ovog svijeta ljut na mene.
A zapravo je posljednjih dana mislio upravo na mene.
Te večeri nisam ni gledao utakmicu. Sjedio sam sa svojim prijateljem do kasno u noć, držeći očev sat u ruci.
Kada sam stigao kući, stavio sam ga na zglob.
Prvi put nakon mnogo godina imao sam osjećaj kao da je moj otac ponovo, makar na trenutak, pored mene.