Jučer me mama zamolila da joj pogledam nešto na mobitelu. Rekla je da joj „nešto ne radi“ i pružila mi telefon, kao što je radila već bezbroj puta.
Mama i tata su u braku više od trideset godina. Nikada nisam mislila da imaju savršen brak, ali djelovali su stabilno. Tata zbog posla često putuje vikendom i ponekad ga nema po dva ili tri dana. Mama se nikada nije bunila. Govorila je da je navikla i da je najvažnije da se uvijek vrati kući.
Dok sam pokušavala pronaći šta je mama slučajno promijenila u postavkama, na vrhu ekrana pojavila se poruka.
Bila je od tate.
Nisam namjeravala da je čitam, ali nekoliko riječi se vidjelo u obavještenju:
„Nemoj ništa spremati za večeras…“
Pomislila sam da joj možda javlja da će kasniti. Međutim, mama je vidjela da sam zastala.
„Šta je?“ upitala je.
„Ništa, tata ti je poslao poruku.“
„Pročitaj mi, nemam naočale.“
Otvorila sam poruku.
„Nemoj ništa spremati za večeras. Rekao sam ti da ovog vikenda idem na put, ali slagao sam. Rezervisao sam nam sobu u onom malom hotelu gdje smo proveli prvu godišnjicu. Spakuj samo ono najpotrebnije. U 18 sati dolazim po tebe. Znam da sam posljednjih godina više vremena davao poslu nego tebi. Hoću da ovaj vikend budemo samo nas dvoje. Kao nekada.“
Pročitala sam je dva puta.
Mama je ćutala.
Kada sam podigla pogled, vidjela sam da joj oči postaju pune suza.
„Mama, jesi dobro?“
Samo se nasmijala.
Onda je sjela za kuhinjski sto i rekla nešto što nikada ranije nisam čula.
„Znaš, mislila sam da je zaboravio.“
„Šta?“
„Našu prvu godišnjicu. Taj hotel.“
Ispričala mi je da su tada jedva imali novca. Tata je mjesecima odvajao pomalo od plate kako bi je odveo na jedno noćenje. Za njih je to tada bilo kao putovanje na drugi kraj svijeta.
„Poslije su došla djeca, krediti, računi, posao… i čovjek nekako zaboravi da je prije svega toga postojao neko koga je izabrao“, rekla je.
Baš tada zazvonio je telefon.
Tata.
Mama se javila i pokušala da govori sasvim normalno.
„Halo?“
Čula sam njegov glas s druge strane:
„Jesi dobila poruku?“
Mama me pogledala, a ja sam se pravila da ništa nisam čula.
„Nisam“, odgovorila je kroz osmijeh. „Telefon mi nešto ne radi.“
„Dobro“, rekao je tata. „Onda ništa. Vidimo se večeras.“
Kada je prekinula, počela je da se smije.
„Zašto mu nisi rekla da znaš?“
Obrisala je suze i ustala.
„Trideset godina sam čekala da me ponovo iznenadi. Neću sad da mu pokvarim zadovoljstvo.“
Te večeri tata je stigao tačno u šest.
Nosio je košulju koju mu je mama kupila prije nekoliko godina, a u ruci mali buket cvijeća.
Mama je već čekala spremna.
Tata se iznenadio.
„Kako si znala da treba da se spremiš?“
Mama je pogledala mene.
Ja sam slegnula ramenima.
„Ženska intuicija“, rekla je i uhvatila ga pod ruku.
Dok su izlazili iz kuće, shvatila sam koliko lako djeca počnu svoje roditelje gledati samo kao mamu i tatu.
A zaboravimo da su oni nekada bili dvoje mladih ljudi koji su se zaljubili.
I da, čak i poslije trideset godina, ponekad jedna obična poruka može da ih podsjeti zašto su izabrali baš jedno drugo.