Imao sam nekoliko djevojaka kroz život, ali nijedna me nije toliko iznenadila kao ova sadašnja.
Nikada nisam bio neki veliki zavodnik. Veze su mi uglavnom bile sasvim obične. Upoznaš nekoga, zaljubiš se, provedete neko vrijeme zajedno i tek kasnije počnete da otkrivate one neobične sitnice jedno o drugom.
Nju sam upoznao na slavlju kod zajedničkog prijatelja.
Bila je tiha, povučena i djelovala je kao osoba kojoj treba vremena da nekoga pusti blizu sebe. Upravo me to privuklo.
Počeli smo da se dopisujemo, zatim da izlazimo, a poslije nekoliko mjeseci postali smo nerazdvojni.
Sve je bilo odlično.
A onda sam primijetio nešto neobično.
Jedne večeri sjedili smo kod mene i razgovarali kada me je iznenada pitala:
„Mogu li nešto čudno da te zamolim?“
Nasmijao sam se.
„Poslije ovakvog uvoda moram da čujem.“
Nekoliko sekundi je ćutala, a onda rekla:
„Obuci onu staru košulju.“
Pokazala je prema kariranoj košulji koju sam nosio dok smo prvi put izašli zajedno.
„Ovu?“
„Da.“
Obukao sam je, a ona se odmah nasmijala.
Mislio sam da joj se jednostavno sviđa kako mi stoji.
Ali nekoliko dana kasnije ponovo je tražila isto.
Onda opet.
Počeo sam da se šalim da ima „fetiš“ na moju staru košulju.
Svaki put bi se samo nasmijala i promijenila temu.
Jednog dana košulju sam slučajno pocijepao dok sam nešto radio u dvorištu.
Bacio sam je u kantu.
Kada je djevojka došla i shvatila da košulje nema, potpuno se promijenila.
„Bacio si je?“
„Pa pocijepala se. Kupiću drugu.“
Vidjelo se da joj nije svejedno.
„Nije stvar u košulji“, rekla je.
Tada sam prvi put shvatio da iza svega postoji nešto ozbiljnije.
Sjela je pored mene.
„Hoćeš stvarno da znaš zašto sam toliko voljela tu košulju?“
Klimnuo sam glavom.
Uzela je telefon i pronašla staru fotografiju.
Na njoj je bila ona kao djevojčica pored muškarca koji je nosio gotovo identičnu kariranu košulju.
„To je moj tata“, rekla je.
Njen otac je preminuo dok je još bila tinejdžerka.
Objasnila mi je da je posljednjeg dana kada su zajedno proveli cijelo popodne nosio upravo takvu košulju.
„Kada sam te prvi put vidjela u njoj, odmah me je podsjetila na njega. Znam da zvuči glupo.“
Više mi ništa nije bilo smiješno.
„Zašto mi jednostavno nisi rekla?“
Slegnula je ramenima.
„Bojala sam se da ćeš misliti da sam čudna.“
Sutradan sam otišao da tražim sličnu košulju.
Nisam našao potpuno istu, ali sam pronašao gotovo identičnu.
Kada sam se pojavio pred njom u njoj, samo me je gledala.
„Šta radiš?“
Nasmijao sam se.
„Izgleda da ću morati da se naviknem na karirane košulje.“
Zagrlila me je toliko jako da mi više nikakvo objašnjenje nije bilo potrebno.
Tada sam shvatio da ono što kod druge osobe ponekad izgleda kao čudna navika može imati priču koju još nismo čuli.
Od tada je više nikada nisam zadirkivao zbog te košulje.