Zabavljali smo se pet godina. Za tih pet godina prosio sam je više puta. Svaki put sam dobijao isti odgovor — „Ne još.“
Uvijek je postojao neki razlog. Jednom nije bila spremna, drugi put je željela da sačekamo bolji trenutak, treći put je govorila da brak ništa ne mijenja.
Čak je nekoliko puta raskidala sa mnom, nestala na dvije-tri sedmice, a onda se vraćala kao da se ništa nije dogodilo.
Volio sam je i svaki put sam prelazio preko svega.
A onda me je prošle sedmice pozvala i rekla da moramo ozbiljno razgovarati.
Sjela je preko puta mene, uhvatila me za ruku i izgovorila:
„Trudna sam.“
Nekoliko sekundi samo sam je gledao.
A onda je dodala:
„Želim da se udamo. Ako ti to više ne želiš, onda mi barem pomozi oko troškova i ja ću odlučiti šta dalje.“
Ona je očekivala da budem iznenađen trudnoćom.
Ali nije znala jednu stvar.
Prije tri godine prošao sam medicinski zahvat nakon kojeg mi je doktor objasnio da ne treba da računam na mogućnost da prirodnim putem dobijem dijete. Kontrolni nalazi nakon zahvata bili su razlog zbog kojeg sam odmah posumnjao da nešto nije u redu.
Nisam joj odmah ništa rekao.
Samo sam pitao:
„Jesi li sigurna da je dijete moje?“
Naljutila se.
„Kako možeš to da me pitaš poslije pet godina?“
Nisam želio da pravim scenu. Rekao sam joj da mi treba nekoliko dana da razmislim.
Te noći nisam spavao.
Jedan dio mene bio je bijesan. Drugi dio je tražio bilo kakvo objašnjenje koje ne bi značilo da me žena koju sam godinama želio da oženim varala.
Ali što sam više razmišljao, više su mi se vraćali oni kratki raskidi i njeni iznenadni nestanci.
Poslije tri dana pozvao sam je da dođe kod mene.
Sjela je i odmah pitala:
„Jesi li odlučio?“
„Jesam.“
Izvadio sam malu kutiju iz džepa.
Kada je vidjela prsten, oči su joj zasijale.
„Znači vjenčaćemo se?“
„Možda“, rekao sam.
Osmijeh joj je nestao.
„Kako možda?“
Spustio sam prsten na sto.
„Prije toga želim da uradimo jednu stvar.“
„Koju?“
„Kada za to dođe vrijeme, želim potvrdu očinstva.“
Nastala je tišina.
Gledao sam je pravo u oči.
„Zašto?“, jedva je izgovorila.
Tada sam joj prvi put rekao za zahvat koji sam imao prije tri godine.
Lice joj je problijedjelo.
Nije više vikala. Nije se ljutila. Samo je sjedila i gledala u sto.
Tada sam znao da moja sumnja nije bez razloga.
Poslije nekoliko minuta počela je da plače.
Priznala je da se tokom jednog od naših raskida viđala sa drugim muškarcem. Tvrdila je da se dogodilo samo tada i da nije bila sigurna ko je otac.
„Zašto mi onda nisi odmah rekla?“, pitao sam.
„Bojala sam se da ćeš otići.“
Ta rečenica me je dotukla.
Pet godina sam želio da upravo sa tom ženom provedem ostatak života. Bio sam spreman da prihvatim mnogo toga.
Ali nisam mogao da prihvatim brak koji počinje tako velikom tajnom.
Uzeo sam prsten sa stola i vratio ga u džep.
„Neću te ostaviti samu dok prolaziš kroz ovo“, rekao sam. „Ali neću ni da se vjenčam samo zato što si trudna.“
Pitala me da li je još volim.
„Volim“, odgovorio sam. „Ali ljubav i povjerenje nisu ista stvar. Ljubav je još tu. Povjerenje više nije.“
Prvi put za pet godina ona je bila ta koja je željela brak, a ja sam bio taj koji je rekao:
„Ne još.“