Moja žena je veoma vezana za svog oca. To sam znao i prije nego što smo se vjenčali, ali tek nakon svadbe počeo sam da primjećujem koliko često razgovaraju.
Svaki dan bi je pozvao dva ili tri puta.
Nekada bi razgovor trajao deset minuta, nekada pola sata, a ponekad i čitav sat. Pričali su o svemu – šta je spremila za ručak, kako joj je prošao dan, šta planiramo za vikend…
U početku mi nije smetalo.
Govorio sam sebi da je lijepo što imaju takav odnos.
Ali kako je vrijeme prolazilo, počelo je da me nervira. Dešavalo se da večeramo, gledamo film ili razgovaramo, a telefon zazvoni i ona odmah ode da priča sa ocem.
Jedne večeri izgubio sam strpljenje.
„Ovo više nije normalno“, rekao sam joj. „Čujete se po nekoliko puta dnevno. Odrasla si žena.“
Pogledala me je kao da sam je udario.
„To je moj tata.“
„Znam ko je. Ali meni ovo djeluje bolesno.“
Čim sam to izgovorio, znao sam da sam pretjerao.
Ništa nije odgovorila.
Ustala je od stola i otišla u spavaću sobu.
Nekoliko trenutaka kasnije čuo sam je kako plače.
Odmah me je počela gristi savjest.
Volim je. Nisam želio da je povrijedim, samo sam bio ljut.
Prišao sam vratima spavaće sobe i polako ih otvorio.
Sjedila je na krevetu sa telefonom u ruci.
Kada sam prišao bliže, vidio sam da gleda fotografiju sebe i svog oca.
„Izvini“, rekao sam. „Nisam trebao tako da kažem.“
Obrisala je suze.
A onda mi je rekla nešto zbog čega sam se potpuno postidio.
„Tata ima rak.“
Nisam mogao da izgovorim ni riječ.
„Saznali smo prije nekoliko mjeseci. Doktori ne mogu da obećaju koliko vremena ima. Možda godinu, možda nekoliko mjeseci.“
Sjeo sam pored nje.
„Zašto mi nisi rekla?“
„Zato što je on tako tražio. Nije želio da ga svi gledaju kao bolesnika. A ja… ja samo pokušavam da razgovaram s njim što više mogu dok još mogu.“
Odjednom su svi oni telefonski pozivi koje sam smatrao pretjeranim dobili potpuno drugo značenje.
Ona nije satima razgovarala sa ocem zato što nije mogla da se odvoji od roditelja.
Pokušavala je da sačuva što više njegovog glasa, njegovih šala i običnih razgovora.
Zagrlio sam je i dugo nisam ništa govorio.
Sledećeg jutra sam uradio nešto što nije očekivala.
Pozvao sam njenog oca.
„Imate li vremena za kafu?“
Nasmijao se.
„Za zeta uvijek.“
Od tog dana više nikada nisam pitao zašto telefon zvoni.
Kada bi je otac pozvao tokom večere, samo bih rekao:
„Javi se.“
Nekoliko mjeseci kasnije preminuo je.
Prvih dana nakon sahrane kuća je bila neobično tiha.
Jedne večeri sjedili smo za stolom kada je moja žena pogledala prema telefonu.
Nije zvonio.
Samo ga je gledala.
A onda je tiho rekla:
„Najviše mi nedostaje ono zvono u ovo vrijeme.“
Tada sam shvatio koliko sam bio u krivu.
Nekada nas nerviraju stvari za koje bismo jednog dana dali sve samo da se dogode još jednom.
Prišao sam joj i zagrlio je.
A ona je uključila jednu od posljednjih glasovnih poruka koju joj je otac poslao.
Čuli smo njegov glas:
„Samo sam zvao da čujem kako si.“
Ovog puta telefon nije zazvonio.
Ali smo oboje plakali.