Treće noći probudilo me je tiho kucanje.
Ne na ulaznim vratima.
Dolazilo je iz zida moje spavaće sobe.
Prvo sam pomislila da su cijevi ili grijanje. Okrenula sam se i pokušala ponovo zaspati.
Onda se začulo još tri puta.
Kuc. Kuc. Kuc.
Upalila sam svjetlo i zvuk je prestao.
Ujutro sam pregledala zid. Ništa neobično.
Četvrte noći ponovilo se u gotovo isto vrijeme.
Ovoga puta ustala sam i prislonila uho uz zid.
Čula sam nešto što je zvučalo kao pomjeranje predmeta.
Pozvala sam agenta.
„Je li prethodni vlasnik imao problema sa instalacijama?“
Nastala je kratka tišina.
„Zašto pitate?“
Kada sam mu objasnila, rekao je:
„Stare kuće proizvode razne zvukove. Ne brinite.“
Ali kuća je bila renovirana.
Sljedećeg dana pozvala sam majstora.
Pregledao je zid i primijetio nešto što ja nisam.
„Ovdje je nekada bio prolaz.“
„Kakav prolaz?“
Pokazao mi je da je dio zida noviji od ostatka.
„Neko je zazidao vrata.“
Odlučili smo otvoriti mali dio zida.
Iza cigle se pojavila praznina.
S druge strane nalazila se uska prostorija za koju nisam znala da postoji.
Unutra nije bilo namještaja, samo prašina, nekoliko kutija i stara drvena stolica.
Na podu sam pronašla fotografije kuće prije renoviranja.
Na jednoj fotografiji vidjela sam prethodnog vlasnika.
Ali pored njega je stajala žena koju sam poznavala.
Moja majka.
Odmah sam je nazvala.
Kada sam joj rekla adresu kuće, nekoliko sekundi nije progovorila.
„Odakle ti ta adresa?“
„Kupila sam tu kuću.“
Čula sam kako joj je telefon skoro ispao iz ruke.
„Moraš odmah izaći odatle.“
„Mama, zašto si na fotografiji sa prethodnim vlasnikom?“
Nije odgovorila.
„Ko je taj čovjek?“
Poslije duge tišine rekla je:
„Čovjek od kojeg si kupila kuću nije slučajno spustio cijenu.“
„Kako to misliš?“
„Zato što je znao ko si.“
Tada sam u jednoj od kutija ugledala kovertu.
Na njoj je bilo moje puno ime.
Koverta je izgledala kao da je godinama čekala upravo mene.
A kada sam je otvorila, shvatila sam da ova kuća nije slučajno završila u mojim rukama…