Prvo sam kao manijak zvonio na vrata, ali niko nije otvarao. Počeo sam da se brinem, pa sam otključao ključem koji mi je otac dao.
Čim sam ušao, čuo sam glasove iz dnevne sobe.
Baka je sjedila za stolom sa tim penzionisanim doktorom. Ispred njih su bile dvije šoljice kafe i velika kutija puna starih fotografija.
„Bako! Cijeli dan te zovemo!“
Prepala se.
„Telefon mi se ugasio, sine. Nisam ni primijetila.“
Već sam htio da javim ocu da je sve u redu kada sam na stolu ugledao fotografiju svog pokojnog djeda.
Na njoj su bili djed, taj doktor i još nekoliko ljudi, svi mnogo mlađi.
„Otkud vam ovo?“
Doktor me je pogledao.
„Tvoj djed i ja smo nekada bili najbolji prijatelji.“
To nikada nisam čuo.
Baka je pokušala promijeniti temu, ali doktor je otvorio kutiju.
Unutra su bila desetine pisama.
„Ovo je tvoj djed pisao meni.“
Jedno mi je posebno privuklo pažnju.
Na njemu je bilo ime mog oca.
„Šta je ovo?“
Baka je odmah rekla:
„Nemoj.“
Ali doktor je uzdahnuo.
„Mislim da je vrijeme.“
Otvorio je pismo i pružio mi ga.
Djed je napisao:
„Ako mene jednog dana ne bude, molim te pazi na nju. Ali postoji još nešto što moj sin nikada nije saznao.“
Pogledao sam baku.
Počela je plakati.
„Zato dolaziš kod njega?“
Klimnula je.
„Nakon smrti tvog djeda bila sam strašno usamljena. On je jedini čovjek koji pamti našu mladost.“
Odmah mi je bilo lakše.
Ali doktor je tada izvadio drugu kovertu.
„Postoji razlog zbog kojeg je tvoj djed želio da baš ja čuvam ovo.“
Na koverti je ponovo bilo ime mog oca.
„Šta je unutra?“
Baka je ustala.
„Molim te, nemoj to sada otvarati.“
Ali bilo je kasno.
Izvadio sam stari dokument i fotografiju.
Na fotografiji je moj otac bio beba, a pored bake i djeda stajao je upravo ovaj doktor.
Okrenuo sam fotografiju.
Na poleđini je djedovim rukopisom bila napisana samo jedna rečenica.
Kada sam je pročitao, shvatio sam zašto baka gotovo godinu dana dolazi kod tog čovjeka i zašto moj otac nikada nije smio saznati šta se dogodilo prije njegovog rođenja…