Svekrva mi je pružila kovertu i rekla:
„Ovo čuvam za tebe od dana kada si se udala za mog sina.“
Otvorila sam je, očekujući možda još novca. Ali unutra nije bilo ni marke.
Bila je stara štedna knjižica na moje ime.
Pogledala sam je zbunjeno.
„Kako na moje ime?“
Nasmiješila se.
„Onih 20 maraka koje sam ti ostavljala nisu bile jedine. Svakog mjeseca sam od svoje penzije odvajala koliko sam mogla.“
Nisam mogla vjerovati.
„Zašto mi nikada nisi rekla?“
„Jer nisam željela da se osjećaš kao da ti neko daje milostinju. Željela sam da znaš da u ovoj kući imaš nešto svoje.“
Počela sam plakati.
Svekrva me zagrlila i rekla:
„Znam kako je kad moraš za svaku sitnicu pitati muža. Ja sam tako živjela godinama.“
Tada mi je ispričala da joj njena svekrva nikada nije dozvoljavala da raspolaže novcem, čak ni onim koji je sama zarađivala.
„Zaklela sam se da moja snaja to nikada neće doživjeti.“
Pomislila sam da je to cijela priča.
Ali onda je iz ladice izvadila još jednu kovertu.
Na njoj je pisalo ime mog muža.
„Šta je ovo?“
Svekrva je spustila pogled.
„Nešto što on još ne zna.“
Unutra je bio dokument za mali stan.
„Čiji je ovo stan?“
„Tvoj.“
Zaledila sam se.
Objasnila mi je da je godinama štedjela i nedavno prodala komad zemlje koji je naslijedila od svojih roditelja.
„Prepisala sam stan na tebe.“
„Ali zašto meni, a ne svom sinu?“
Pogledala me pravo u oči.
„Zato što moj sin uvijek ima gdje da se vrati. Ovo želim da bude mjesto za koje ćeš ti znati da je samo tvoje.“
U tom trenutku muž je ušao u kuhinju.
Vidjevši dokument u mojim rukama, zastao je.
„Mama… je li to ono što mislim da jeste?“
Svekrva je klimnula.
Muž je nekoliko trenutaka ćutao, a onda rekao nešto što nisam očekivala:
„Dobro je. Konačno si joj rekla.“
Pogledala sam ga zbunjeno.
„Ti si znao?!“
Nasmiješio se.
„Znao sam za stan. Ali ne znaš još zašto je mama baš tebi odlučila da ga ostavi.“
Tada su se njih dvoje pogledali, a svekrva je rekla:
„E, to je dio priče koji ti još nisam ispričala…“