Naravno — evo kompletne priče, napisane kao napeta porodična misterija:
TAJNA IZA ZIDA STARE KUĆE
Preselili smo se prošlog meseca u staru kuću na periferiji Novog Sada. Bila je mnogo jeftinija nego što smo očekivali, ali je zahtevala ozbiljno renoviranje. Debeli zidovi, drveni podovi koji škripe i stari prozori davali su joj neku neobičnu toplinu.
Jednog popodneva čistila sam sobu na spratu koja je trebalo da postane radna soba. Dok sam pomerala stari ormar, slučajno sam udarila drškom metle u zid ispod prozora.
Zvuk je bio šupalj.
Kucnula sam ponovo.
Isto.
Pozvala sam muža, ali on se samo nasmejao.
„Verovatno su nekada zatvorili neku nišu.“
Radoznalost mi nije dala mira. Uzela sam šrafciger i pažljivo počela da skidam komadiće gipsa. Ispod njega su se pojavile stare daske. Jedna je bila labava.
Kada sam je izvukla, ugledala sam malu metalnu kutiju.
Bila je potpuno zarđala.
Spustila sam je na pod i jedva otvorila poklopac. Unutra su bile tri crno-bele fotografije mlade žene, nekoliko požutelih pisama vezanih kanapom i mali dnevnik.
Pisma i dnevnik bili su napisani na nemačkom.
Na poslednjoj stranici dnevnika nalazio se datum iz 1944. godine.
To nas je posebno zainteresovalo jer je u Novom Sadu pre Drugog svetskog rata živela brojna nemačka zajednica; prema podacima iz popisa 1921. u gradu je živelo 6.486 Nemaca.
Fotografije su prikazivale istu ženu. Na jednoj je stajala ispred kuće.
Naše kuće.
Prepoznala sam dva prozora na spratu i karakterističan luk iznad ulaznih vrata.
Odmah sam pozvala prijateljicu koja dobro govori nemački. Došla je iste večeri i počela da prevodi dnevnik.
Žena se zvala Elizabet.
Pisala je da je živela u toj kući sa roditeljima i mlađom sestrom. Kako su se ratne godine približavale kraju, porodica je počela da strahuje šta će se dogoditi. Istorijski gledano, 1944. zaista je bila dramatična godina za nemačko stanovništvo Bačke, kada je veliki broj ljudi napustio svoje domove pred završne ratne operacije.
Ali Elizabetina priča bila je drugačija.
Ona nije želela da ode.
U dnevniku je stalno pominjala čoveka po imenu Milan.
„Rekao mi je da će doći po mene čim padne mrak“, glasio je jedan zapis.
Nekoliko stranica kasnije stajalo je:
„Otac nikada neće dozvoliti da budemo zajedno. Kaže da u ovom vremenu ljudi poput nas nemaju budućnost.“
Nastavili smo da čitamo.
Poslednji zapis bio je najkraći:
„Ako se ne vratim, ostaviću pisma tamo gde smo se dogovorili. Jednog dana neko će ih pronaći i znaće da nisam pobegla.“
Pogledali smo se.
Nisam pobegla.
Zašto bi to napisala?
Pregledali smo sva pisma, ali među njima nije bilo nijednog Milanovog.
Sledećeg jutra počela sam da pretražujem kutiju još jednom. Tada sam primetila da joj je dno neobično debelo.
Muž je tankim nožem podigao metalnu ploču.
Ispod nje se nalazila mala koverta.
Na njoj je pisalo samo:
„Za onoga ko pronađe ovo.“
Unutra je bio list papira, ali rukopis nije pripadao Elizabet.
Prijateljica ga je polako prevela.
„Elizabet nije otišla sa porodicom. Ostala je sa mnom. Kada je postalo opasno, odveo sam je kod svojih rođaka. Godinama smo čekali da se njena porodica javi. Nikada nisu saznali da je preživela.“
Na kraju je stajalo:
Milan, 1957.
Ali na poleđini papira nalazila se još jedna rečenica.
„Ako neko pronađe ovo pismo, neka potraži Elizabetinu ćerku Anu.“
Nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome.
Posle nekoliko nedelja traganja uspeli smo preko starih dokumenata i poznanika da pronađemo porodicu koja se uklapala u priču. Ana više nije bila živa.
Ali njena ćerka jeste.
Živela je u Austriji.
Poslali smo joj fotografije dnevnika i kuće.
Odgovor je stigao sledećeg jutra.
„Moja baka zvala se Elizabet. Ceo život je pričala o kući u Novom Sadu. Govorila je da je tamo ostavila nešto iza zida, ali nikada nije rekla šta.“
Nekoliko nedelja kasnije žena je došla u Novi Sad.
Kada je ušla u kuću, dugo nije govorila ništa.
Samo je dodirivala dovratnike i gledala stare zidove.
Predala sam joj metalnu kutiju.
Otvorila ju je, uzela fotografiju svoje bake i počela da plače.
„Ovu fotografiju nikada nisam videla“, rekla je.
Pre nego što je otišla, pokazala mi je jednu porodičnu fotografiju koju je donela iz Austrije.
Na njoj je bila starija Elizabet.
Pored nje stajao je muškarac.
„To je Milan“, rekla je.
Tada smo konačno shvatili šta se dogodilo.
Elizabet nije nestala.
Nije stradala.
Ostala je sa čovekom kojeg je volela, kasnije zasnovala porodicu i decenijama čuvala uspomenu na kuću iz koje je jednog ratnog dana otišla.
Metalna kutija ostala je skrivena u zidu više od osamdeset godina.
A mi smo kuću kupili sasvim slučajno.
Bar sam tako mislila.
Sve dok žena iz Austrije, stojeći na vratima pre odlaska, nije rekla:
„Znate šta je neobično? Moja baka je pred smrt rekla da će se jednog dana neko useliti u tu kuću… i završiti priču koju ona nije mogla.“
Tada sam prvi put pogledala prema prozoru na spratu i osetila jezu.
Jer sam se setila nečega što nikome nisam rekla.
**Prve noći u kući probudilo me je tiho kucanje koje je dolazilo upravo iz zida ispod tog prozora.**