Naravno — evo cele priče, nastavljene od trenutka „Ja mu kažem:“:
Radim kao automehaničar već 20 godina. Za to vreme kroz moju radionicu prošlo je na hiljade automobila i još više ljudi. Mislio sam da sam video sve što čovek može da vidi, ali jedan događaj mi se posebno urezao u glavu.
Pre otprilike mesec dana stojim kolima na semaforu. Ispred mene potpuno nov, skupoceni Audi, crn, ispoliran toliko da se presijava na suncu.
Dok čekamo zeleno svetlo, prilaze mu dva dečaka. Nisu mogli imati više od desetak godina. U rukama su nosili krpe i flašicu vode i nudili vozaču da mu obrišu staklo.
Čovek spušta prozor.
Pomislio sam da će im reći da ne želi ili možda dati koji dinar i poslati ih dalje.
Ali ne.
Uzeo je flašu vode koju je držao pored sebe i polio ih.
Dečaci su odskočili, a on se počeo smejati. Dobacio im je još nekoliko ružnih reči i podigao prozor.
Jedan dečak obrisao je mokro lice rukavom, uhvatio drugog za rame i samo su otišli.
Meni se stomak prevrnuo.
Nisam izašao iz automobila. Nisam rekao ništa. Upalilo se zeleno i svi smo nastavili svojim putem.
Ali sam zapamtio automobil.
Model, boju i registarske tablice.
Nekoliko nedelja kasnije sedim u radionici kada ispred vrata staje isti taj Audi.
Odmah sam ga prepoznao.
Iz automobila izlazi čovek u skupom odelu i prilazi mi.
„Majstore, nešto nije u redu s motorom. Treba mi auto što pre.“
Pravio sam se da ga nikada ranije nisam video.
Otvorio sam haubu, priključio dijagnostiku i nakon pregleda pronašao kvar. Nije bio sitan, ali mogao je da se popravi.
„Možeš li danas da završiš? Platiću koliko treba“, rekao je nestrpljivo.
Pogledao sam ga i rekao:
„Mogu. Ali prvo moram nešto da vas pitam.“
Namrštio se.
„Šta?“
„Sećate li se dvojice dečaka koji su vam pre nekoliko nedelja prišli na semaforu da vam obrišu staklo?“
Lice mu se u trenutku promenilo.
Ćutao je nekoliko sekundi.
„Kakve to veze ima sa mojim automobilom?“
„Nikakve“, odgovorio sam. „Ali ima veze sa čovekom kome popravljam automobil.“
Odmahnuo je rukom.
„Ma dajte, majstore. Dosadni su bili. Svaki dan prilaze ljudima.“
Tada sam skinuo rukavice i spustio ih na sto.
„Možda jesu bili dosadni. Ali bili su deca. Mogli ste samo da kažete ne.“
Čovek je zaćutao.
Očekivao sam da će se naljutiti, uzeti automobil i otići. Umesto toga, samo je spustio pogled.
Posle nekoliko trenutaka tiho je rekao:
„Bio sam nervozan tog dana.“
„Svi smo nekad nervozni“, odgovorio sam. „Ali način na koji se ponašamo prema onima koji nam ništa ne mogu dati zauzvrat govori mnogo o nama.“
Nije rekao ništa.
Popravio sam mu automobil. Naplatio sam mu tačno koliko je popravka vredela — ni dinar više, ni dinar manje.
Kada je došao po njega, izvadio je novac, platio račun i krenuo prema vratima.
A onda je zastao.
„Majstore… gde su ona deca?“
Rekao sam mu da ne znam. Viđao sam ih povremeno na raskrsnici, ali nisam znao gde žive.
Klimnuo je glavom i otišao.
Mislio sam da je tu priča završena.
Ali nekoliko dana kasnije ponovo se pojavio u radionici.
Ovoga puta nije došao zbog automobila.
U rukama je nosio dve kese sa garderobom, školskim priborom i hranom.
„Našao sam ih“, rekao je.
Pogledao sam ga iznenađeno.
„Izvinio sam im se. Nisam očekivao da će mi oprostiti, ali jesu.“
Zatim je spustio kese i dodao:
„Ovo je za njih. Ako ih vidite pre mene, dajte im.“
Tada sam shvatio nešto što sam za ovih dvadeset godina rada često zaboravljao:
Automobil možete popraviti zamenom pokvarenog dela. Kod čoveka je mnogo teže — ali ponekad je dovoljna jedna rečenica da ga natera da pogleda sebe drugačijim očima.