Kad iz zgrade izlazi žena, krenula je pravo prema automobilu.
U prvi mah nisam mogao da joj vidim lice. Prišla je šoferšajbi, uzela moju cedulju i počela da se smije.
Izašao sam iz haustora.
„Izgleda da sam ja prvi pozvao na kafu.“
Okrenula se.
U tom trenutku sam se potpuno zaledio.
Bila je to djevojka s kojom sam išao u srednju školu. Nekada smo bili veoma bliski, ali smo poslije mature potpuno izgubili kontakt.
„Ti?!“ rekla je kroz smijeh.
„Nisam imao pojma da je auto tvoj.“
Otišli smo na kafu i pričali skoro dva sata. Prisjećali smo se škole, profesora i ljudi koje godinama nismo vidjeli.
Pomislio sam kako je nevjerovatno da nas je obična situacija na parkingu ponovo spojila.
Ali pred kraj razgovora postala je ozbiljna.
„Zapravo, znala sam da si ti ostavio broj.“
„Kako?“
Iz torbe je izvadila moju prvu cedulju.
„Prepoznala sam rukopis.“
Počeo sam da se smijem.
„Poslije toliko godina pamtiš moj rukopis?“
Nije se nasmijala.
„Ne zbog škole.“
Tada je izvadila još jednu, mnogo stariju cedulju.
Papir je bio požutio i presavijen nekoliko puta.
Na njemu je bio moj rukopis.
Ali ja se nisam sjećao da sam ga ikada napisao.
Na vrhu je stajao datum od prije skoro deset godina.
„Odakle ti ovo?“
Pogledala me pravo u oči.
„Našla sam je među stvarima svog pokojnog oca.“
Osjetio sam nelagodu.
„Zašto bi tvoj otac imao moju poruku?“
Okrenula je papir prema meni.
Na poleđini je bilo napisano ime mog oca.
„Zato sam i ostavila onu poruku na automobilu“, rekla je. „Morala sam da provjerim da li je rukopis isti.“
„Šta piše na toj staroj cedulji?“
Spustila ju je na sto.
Kada sam pročitao prvu rečenicu, shvatio sam da naši očevi godinama nisu krili samo jednu tajnu — krili su razlog zbog kojeg smo se ona i ja kao djeca uopšte upoznali…