„Punice, vidiš kroz prozor onaj potok pored naše kuće? Idi do njega što češće dok si kod nas i gledaj kako voda prolazi. Kažu da tekuća voda smiruje živce i spušta pritisak.“
Mislio sam da će se nasmijati. Međutim, punica me nekoliko sekundi gledala potpuno ozbiljno.
„A šta ako mi ne pomogne?“ upitala je.
Ja, budala, nastavim:
„Onda idi još malo nizvodno, možda tamo bolje djeluje.“
Žena me je pogledala kao da će me ubiti.
Punica je ustala od stola i otišla u sobu bez riječi.
„Jesi li ti normalan?!“ rekla mi je žena čim smo ostali sami. „Mama se stvarno plaši zbog zdravlja, a ti praviš šale.“
Odmah sam shvatio da sam pretjerao. Pokušao sam da se izvinim, ali žena već pet dana jedva razgovara sa mnom.
Juče sam odlučio da odem kod punice i lično joj se izvinim.
Otvorila mi je vrata i rekla:
„Baš sam čekala da dođeš.“
Pomislio sam da sam gotov.
Ali onda se nasmijala i izvadila telefon.
„Znaš onaj tvoj potok? Poslušala sam te.“
Pokazala mi je fotografije. Svako jutro je šetala pored potoka, sjedila desetak minuta i odmarala.
„I?“ pitao sam.
„Pritisak mi je i dalje isti, ali sam tamo upoznala jednog čovjeka.“
Počeo sam da se smijem.
„Nemoj reći da sam ti našao momka?“
Ona se uozbiljila.
„Nije to bilo ko.“
Pokazala mi je njegovu fotografiju.
Osmijeh mi je nestao.
Čovjeka sam poznavao.
Bio je to moj otac, koji već godinama živi sam.
„Čekaj… šta će moj otac kraj tog potoka?“
Punica se samo nasmijala:
„E, to ćeš morati njega da pitaš. Ali prvo objasni svojoj ženi da će možda uskoro imati još jedan razlog da se ljuti na tebe…“