Baba ju je pogledala, nasmiješila se i rekla:
„Dijete, nemoj se toliko mučiti. Svi smo čuli šta se dogodilo.“
Djevojka je pocrvenjela kao paprika.
„Jao, gospođo, baš me je sramota.“
Baba odmahnu rukom.
„Ma kakva sramota! Priroda je priroda. Samo ti drugi put nemoj pokušavati da optužiš autobus.“
Cijeli autobus je prasnuo u smijeh.
Djevojka je spustila glavu, ali nakon nekoliko sekundi i sama se počela smijati.
„Dobro, priznajem“, rekla je. „Nije bila šipka.“
Tada se zgodni momak pored babe okrenuo prema njoj i kroz smijeh rekao:
„Ako ti je lakše, ja ništa nisam čuo.“
Baba ga pogleda i dobaci:
„Sine, čuli smo te kako se smiješ prije svih!“
Opet se prolomio smijeh kroz autobus.
Djevojka je samo odmahnula glavom.
„Ovo mi je definitivno najgora vožnja u životu.“
A onda joj je momak odgovorio:
„Možda i nije. Ako mi daš broj telefona, možemo je pretvoriti u najbolju.“
Svi oko njih su počeli dobacivati:
„Daj mu broj!“
Djevojka se smijala, izvadila telefon i rekla:
„Dobro, ali samo pod jednim uslovom.“
„Kojim?“
„Da nikome nikad ne kažeš kako smo se upoznali.“
Baba ih je pogledala i glasno rekla:
„Ne brinite, djeco. Ako se jednog dana vjenčate, ja ću na svadbi svima ispričati!“
Autobus se ponovo prolomio od smijeha, a djevojka je samo prekrila lice rukama.
Ko bi rekao da jedan neugodan trenutak u prepunom autobusu može biti početak sasvim nove ljubavne priče.