STOMATOLOG JE OSTAO U ŠOKU KADA JE LIJEPA I SREĐENA DJEVOJKA OTVORILA USTA – ALI ONO ŠTO MU JE PRIZNALA BILO JE JOŠ ČUDNIJE

Čim je otvorila usta, vidio sam nekoliko potpuno uništenih zuba, upaljene desni i stanje koje nikako nisam očekivao kod tako mlade djevojke.

Pitao sam je:

„Koliko dugo imate ove probleme?“

Spustila je pogled.

„Godinama.“

„Zašto niste ranije otišli stomatologu?“

„Nisam mogla.“

To me je zbunilo. Na sebi je imala odjeću, torbu i nakit koji sigurno nisu bili jeftini.

„Izvinite što pitam, ali djeluje mi da novac nije problem.“

Počela je da plače.

„Ništa od ovoga nije moje.“

„Kako mislite?“

„Odjeća, torba, nakit… sve sam pozajmila.“

Objasnila mi je da za nekoliko dana ima razgovor za posao koji bi joj mogao potpuno promijeniti život.

Godinama je jedva sastavljala kraj s krajem i sve što zaradi davala je porodici.

„Samo želim da se jednom nasmijem bez skrivanja zuba.“

Pregledao sam šta možemo uraditi i rekao joj cijenu.

Odmah je problijedjela.

„Nemam toliko.“

Razmišljao sam nekoliko trenutaka.

„U redu. Uradićemo ono najhitnije, a za ostalo ćemo se dogovoriti.“

„Ali ne mogu vam platiti.“

„Nisam rekao da morate danas.“

Nekoliko mjeseci kasnije ponovo je ušla u ordinaciju.

Jedva sam je prepoznao.

Nasmijala se i pružila mi kovertu.

„Dobila sam posao.“

„Čestitam.“

„Došla sam da vratim dug.“

Otvorio sam kovertu.

Unutra nije bio novac.

Bila je stara fotografija.

Na njoj sam bio ja kao dijete, pored čovjeka kojeg nisam vidio više od dvadeset godina.

Mog pokojnog oca.

„Odakle vam ovo?!“

Djevojka je sjela i rekla:

„Zato sam zapravo prvi put došla baš u vašu ordinaciju.“

„Ko ste vi?“

Izvadila je još jedno pismo.

Na njemu je bio rukopis mog oca.

A onda je rekla:

„Vaš otac je prije smrti pomogao mojoj porodici. Ali u ovom pismu piše da vi i ja moramo saznati nešto što su nam naši roditelji godinama skrivali.“